Prapočetak: Učenje iz anegdota

Za početak jedna anegdota koja me podseća na tvrdnju mog dede da je najveća greška oko Kosova napravljena kada je Englezima i Francuzima oduzeto vlasništvo nad "Trepčom". Anegdotu mi je ispričao Ljubomir Mihajlović, bivši direktor Komercijalne banke, i datirana je u rane sedamdesete, kada je Mihajlović bio radnik Jugobanke u Kosovskoj Mitrovici i dopisnik "Večernjih novosti". Veli Deva, politička figura u uzletu kosovskog autonomaštva, bio je izabran za direktora "Trepče". Prvog, koji nije došao iz inženjerske ili neke druge tehnokratske strukture. Pokojni Sveta Spasojević, novinar

NIN-a, žarko je želeo da s njim napravi intervju. Jurio ga je danima uz pomoć kolege Mihajlovića. Najzad su ga sačekali na visećem mostu u Zvečanu koji razdvaja upravnu zgradu od ulice.

"Šok Deva", kaže Mihajlović dok se most pod njima ljulja, "ovo je moj kolega i on bi nešto da vas pita o ‘Trepči’…"

"Šta ti novinar znaš o tome?", pita sad Deva.

"Malo", kaže Spasojević.

"Čuj", poentira Deva, "ja, magarac ti magarac, bolje da ne razgovaramo."

Prebrojavanja: Rebalans i balans

Počela su odvajanja: dela Kosova od ostatka Kosova, dela srpske vlade od ostatka vlade, "patriota" od "izdajnika", "ljudi" od "miševa", onakvih mladih od "takvih mladih" (o čemu opširno pišemo u ovom broju "Vremena")… Dobro, to pitanje će da reše izbori kad ih bude, a ja bih se kladio da je ova jesen idealan termin za tu vrstu prebrojavanja.

Sasvim očekivano, Mlađan Dinkić je u utorak uveo najlogičniju podelu u spektar koji je ovde samo delom dotaknut. Rekao je da smo "budale" ako nastavimo da plaćamo međunarodni dug na teret onog Kosova koje je sada ovo Kosovo i da pare nemaju veze sa suverenošću. To je rekao u danu kada je Mirko Cvetković, ministar finansija u Vladi Srbije, najavio rebalans budžeta u korist srpske ideje o srpskom Kosovu.

Talas protesta kao da jenjava i valjda će na dnevni red srpskih promišljanja, posle dana buke i besa, doći i ono što se, dosta ambiciozno, zove Akcioni plan. Ne bih nikom, u danima kada je lako optužiti čoveka za manjak patriotizma, preporučio da taj plan kritikuje. On se tek nazire i nije nemoguće da u njemu postoji i nešto pametnije od ovoga što smo već videli.

A videli smo ono što smo odbijali da saopštimo – faktička podela Kosova je osnova tog plana.

Osetili su to i Albanci s Kosova, pa je Tači, premijer države koja ne postoji više nego što postoji Akcioni plan Koštuničine vlade, iz mitskog Račka obelodanio da neće da daju ni "pedalj teritorije", ali rekao bih da je malo koga uverio u to i da će se još tragati za formulom koja bi poništila ili potvrdila stanje na terenu – Albanci nisu dobili mnogo više nego što su imali, a Srbi nisu izgubili mnogo više od onoga što su već izgubili.

Lupanje izloga: Ko je čitao Akcioni plan

A sad dolazimo do onih Dinkićevih budala i ciničnog pitanja – koliko to, bre, košta? Mislim da niko ne sme da postavi pitanje cene nacionalnog ponosa i dostojanstva, ali da, istovremeno, niko nema prava da ga plaća tuđim parama i da u takvoj trgovini ne garantuje pozitivan saldo na kraju obračunskog perioda.

Kao u svakom projektu, privatnom ili državnom, uspeh zavisi od takozvane samoodrživosti, što bi u priči o Kosovu trebalo da znači da Srbija ima dovoljno para da razvije onaj deo Kosova na koji pretenduje i da održi i/ili poveća sopstvenu ekonomsku snagu.

Oko tog prvog – povećanja davanja za Srbe s Kosova, govorio je ministar Cvetković i niko razuman nema ništa protiv da se plati da bi se preostalim Srbima povećala materijalna sigurnost i bezbednost. Ali, ostvarivost ciljeva iz Akcionog plana, odnosno onih njegovih delova koji se tek naziru, ne zavisi od spremnosti vlade da rebalansira budžet u korist jednih, već od sposobnosti vlade da poveća budžet kroz realan prosperitet celine.

A izgleda da Akcioni plan na to ne računa, jer da računa, ne bi posednici tajne o sadržini tog plana odobravali lupanje bankarskih izloga i obeshrabrivali investitore, koliko strane toliko i domaće.

Klima i nafta: Talas antiglobalizma

Umesto da ih ohrabruju da ulažu pare, ovi naši ih rasteruju. Otpor prema segmentu američke politike pretvorio se u talas antiglobalizma, samo što mi nismo ni ostrvo kao što je Kuba, gde se opšta beda nadoknađuje barem blagom klimom, niti kao Čavez imamo naftu… Mi smo puka sirotinja koju je Bog kaznio s četiri godišnja doba i mera naše ekonomske samoodrživosti u potpunom je neskladu s političkom ulogom koju smo sami sebi dodelili. Ne, nije to defetizam u danima kad ministar Slobodan Samardžić izgibe za Kosovo, a ja ovde postavljam banalna pitanja, već podsećanje da smo više puta platili cenu ideji o sebi kao nebeskom narodu, ovog puta u ulozi vrhovnog sudije u pitanjima međunarodne pravde.

Kad se već otkriva, a svaki dan se otkriva sve više, da su ciljevi realne srpske politike ograničeni okolnostima koje su starije od sadašnje upravljačke elite, odnosno da je cilj formalizovanje faktičkog stanja na terenu, onda i politika mora biti više "knjazmiloševska", a za ovoga se dobro zna da je uvek preko kese s dukatima vodio pregovore i, manje-više, bio uspešan u tim pregovorima.