Hoteći da vidim kako je napolju i kakav će biti dan, uključim televizor i pošto slika na mome drevnom samsungu (koji još nije ni pljosnat) kasni, začujem samo glas, glas gnevnog čoveka, pa rekao bih radničkog tribuna koji se sa haube kamiona obraća proleterima neposredno nakon brutalnog nasilja kojim je policija ugušila štrajk rudara, pojavi se na trenutak slika, nije miting, nije radnički pokret, nisu demonstracije, nego lepo obučen mlađi čovek, dobro, za mene su u poslednje vreme svi mlađi, nestade lice opet sa ekrana, tvoje vikanje mi zvuči poznato, gde sam čuo ovog govornika, izroni opet lice iz sivog ekrana, a to ministar zdravlja, pao u samoizazvanu, plansku jarost, i pošto je prethodno već usvojio retoriku svoga šefa, žesti se isto kao predsednik Vlade, glas mu, da li zbog kamera, da li zbog uloge koje se latio i koja ga je ponela, treperi i viši je nego glas originala, ali metafore, stav, gestikulacija, mimika, sve je za Gremi, ah, kako smo zapravo bili skromni, i mi publika, i negdašnji imitatori, divili smo se kad članovi partije pogode boju, akcente i dužine u govoru svog idola (Milošević je kao i Tito govorio vlastitim da tako kažem narečjem, nije to bilo ni Zagorje ni Požarevac!), ovde je umetnost oponašanja unapređena toliko da bih se ja da sam original zacelo štrecnuo, pa ovaj estradni umetnik pravi od mene karikaturu žešću od onih Petričićevih, Zlatibore, moj zeleni bore, ne bi te trebalo puštati pred kamere, ušao si u srce moje retorike, mogu, slušajući tebe, da iz svojih budućih nastupa otklonim neke krupnije preterancije, ali kad vidim koliko si iskoračio iz sebe i koliko si se uživeo u ulogu istorijske ličnosti, nekako me pa neću reći baš postiđuješ, ali izazivaš, brate, neku tugaljivu nelagodu, kao slika si na kojoj čovek nije lepo ispao.

♥

Ne pitaj šta Srbija može da učini za tebe, nego šta bi ti mogao da učiniš za našu bledu majku, pa dobro, gde bi još, osim u niškom garnizonu, mogla da konači i radi Vlada Srbije?

Kostirajući se i spavajući u odajama gde ministarska noga dosad možda nije ni kročila, pripadnici izvršne vlasti lično se i neposredno upoznaju sa egzotičnim životom udaljenih staleža; svuda gde se Vlada pojavi i štaviše zadrži stanovništvo dobija nadu, dobija služb. potvrdu da se na njega misli i da je vredno tako visoke pažnje: vernici odlaze na sveta mesta da se napoje verom, a naša vlada, naša putujuća ako ne svetinja, ono svetla tačka, odlazi na noge i vernima i nevernima, napajajući svojim neodoljivom radinošću oblast po oblast, stalež po stalež, i nijedna privredna grana, nijedan srez neće biti zapostavljeni: kogod ugosti vladu biva i sami prosvetljen, blagosloven i podstaknut na podvižništvo.

Da li je Sv. matera dovedena u neravnopravan položaj, manastirski konaci zar nisu otvoreni i za naše najbolje sinove i kćeri, to mi je prošlo kroz glavu dok sam čitao o žitiju svetaca na gvozdenim vojničkim krevetima, koje nameštaju svakog jesenjeg studenog jutra, ali su crkva i država su još uvek partizanski odvojene jedna od druge, vlada ipak mora da gostuje najpre u svim državnim ustanovama, a koga ne bi dirnuo trodnevni boravak vlade u bolnici!

Znam da nema mesta ni za sve kojima je hospitalizacija stručno preporučena, ali ministri i premijer ne bi zauzimali bolesničke postelje, nego bi spavali na nosilima, u čekaonicama, u vešernici, u operacionim salama…

U početku bi vlada bivala samo tamo gde nema opasnosti od zaraze, docnije bi ministri stekli imunitet i useljavali bi se baš u karantin, epidemija u jeku, a članovi vlade pod istim krovom sa zaraženima, uz vas smo, da vas našim prisustvom ohrabrimo i da vam pokažemo kako život može biti lep i darežljiv, ozdravite, učlanite se u našu stranku, pa ćete i vi jednog lepog dana pomagati niščima, bolesnima i zaboravljenima… Vlada bi boravila i u psihijatrijskim ustanovama, nećemo da spavamo samo u kasarni gde se nadahnjujemo asketizmom i hrabrošću srpskog vojnika, nego ćemo biti i tamo gde naša braća hajde da kažemo kubure, jer kao što su svi Srbi pred nama jednaki, tako su nam i bolesnici jednako dragi…

Vlada Srbije tri dana i tri noći provela je u staklenoj bašti dajući obol novim povrtarima i voćarima da istraju u njihovom nezahvalnom poslu, odatle je ceo kabinet preseljen na vekternicu, u kuću železničara dok je ovaj u banji, boravak vlade tik uz prugu širokog koloseka će podići poljuljani ugled i promet železnice, a ministri će shvatiti kako izgleda život trudbenika železnice koga iz najslađeg sna budi teretni voz.

Dalje će ići lako, vlada u školi, vlada u karauli, vlada u izbegličkom kampu, na red bi došle i NVO: Vlada u crkvi, u katedrali, sinagogi, džamiji, vlada u skrovištu sekte, koja je isto verska organizacija, i ne znači da ako je sekta kolje u ponoć neke petlove ili, daleko bilo, bića koja na lestvici evolucije stoje iznad aves; vlada u NUNS-u, u Generala Ždanova (koji dobi prekomandu u Pohorsku ulicu, nadomak Tošinog bunara), dok iz UNS-a dopiru zvuci sa probe rok grupe ili KUD-a koji tu zakupljuje salu i vežba li vežba. Pa vlada u stanu zaštitnika građana koji je za tu ipak vanrednu priliku – nijedan čovek nije kasarna – kupio dva poljska kreveta i pet kreveta na sprat.