Pre 20 godina izmenama krivičnog zakona porodično nasilje postalo je krivično delo. Od tog trenutka je prepoznata mogućnost da policija interveniše na poziv žrtava nasilje, što su najčešće žene, deca i stari. Naime, pre izmena krivičnog zakona policija nije imala nadležnost da reaguje kada se nasilje događalo "unutar kuće“. Ono je bilo viđeno kao "privatna stvar“, a ženama je savetovano da se obrate Centru za socijalni rad i traže razvod.

"Patrijarhalni model stvara utisak onima koji imaju moć, što su najčešće muškarci, da imaju prava da primenjuju nasilje ako drugi članovi porodice ne ispunjavaju njihova očekivanja“, kaže psihološkinja Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra, naglasivši da je izmenama od pre dve decenije porodično nasilje postalo i u očima zakona ali i na jednom simboličnom nivou – zločin.

Kako ističe Tanja Ignjatović, značajni momenti u sadašnjem zakonskom okviru jesu mere zaštite od nasilja u porodici uvedene 2005. Porodičnim zakonom, kao i donošenje Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, 2016. godine, koji sadrži niz veoma važnih rešenja.

"Time su uvedene zakonske pretpostavke da se reaguje preventivno, pre nego što se nasilje dogodi“, objašnjava Ignjatović.

Međutim, zakoni nisu i sve šta nam treba, zato što kao problem i dalje ostaje loš položaj žrtve u krivičnom postupku, kao da on nije subjekat.

"Nema podršku, ni psihološku, ni pravnu, a ni kada su u pitanju informacije koje treba da dobije“, kaže Tanja Ignjatović, dodajući da čak 60 posto onih koji prijave nasilje odustane od postupka.

Potom, podrška žrtvama nedostaje i nakon izlaska iz nasilja – u procesu oporavka, osamostaljivanje i uopšte celokupnog života van zajednice sa nasilnikom.

"Radi se o merama socijalne i zdravstvene zaštite, finansijskoj i psihološkoj podršci, ali i pitanju stanovanja, obrazovanja, ako žrtva nije završila školu, i zapošljavanja, ukoliko nema posao“, ističe Ignjatović. Naravno, vrsta potrebne podrške se razlikuje od slučaja do slučaja i morala bi da bude prilagođena potrebama konkretne osobe. Nekim ženama nije dovoljno ni tri godine kako bi stale na svoje noge. Posebno ako imaju maloletnu decu ili dolaze iz ranjivih grupa, poput žena sa invaliditetom, Romkinja, starijih i žena sa sela.

Država se obavezala da tu podršku pruži, ali to ne čini.

Kao još jedna problematična tačka ističe se prevencija odnosno odsustvo iste u obrazovnom sistemu. Naš obrazovni sistem bi, kako smatra Tanja Ignjatović, morao da uči decu i mlade asertivnoj komunikaciji, a ne agresivnosti, da uči zabrani diskriminacije i ravnopravnosti, da odbacuju predrasude…

"Ali naš obrazovni sistem sistemski odbija da sistemski reši ova pitanja“, zaključuje ona.

Morala bi da postoji i podrška za decu svedoka nasilja, jer je velika verovatnoća da će imati problema kada odrastu.

Na kraju problem sa ovdašnjim sistemom je što ne uči na svojim greškama. "Svako može da pogreši, ali vi stalno imate iste propuste, samo se imena ljudi menjaju.“

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com