Internet megazvezda u oktobru 2006. je Aleksej Vajner (23). On je student završne godine Univerziteta Jejl, poreklom iz Uzbekistana i to niko ne dovodi u pitanje. Za razliku od manje-više svega ostalog što je naveo u svom rezimeu koji je poslao nekolicini američkih banaka i investicionih fondova preporučujući se za posao.

Eh, da je samo poslao taj CV na 11 gusto kucanih strana, već se odlučio da ga potkrepi i malim filmom o sebi. Film je koncipiran kao intervju sa Aleksejem i garniran snimcima njegovih neverovatnih sposobnosti. Nakon uvodne špice na kojoj piše da "Nema Nemogućeg" ("Impossible Is Nothing"), glas iz pozadine pita Alekseja kako je moguće da je on tako izuzetan i talentovan, na šta ovaj uzvraća da je sve u verovanju u samog sebe i u opredeljenju da sve što radiš, radiš sa strašću. Potom slede snimci Alekseja kako igra tenis (u uglu ekrana piše da servira 140 milja ili 220 kilometara na sat), diže tegove (250 kilograma iz benča), akrobatski skija i pleše okretne plesove.

Kada se tome dodaju podaci iz rezimea gde je naveo da je već na čelu investicione firme i dobrotvorne organizacije, da je napisao knjigu o holokaustu (Tihe ženske suze) i još svašta nešto, potencijalnim poslodavcima postalo je jasno da imaju posla sa čovekom od kojeg je bolji CV imao samo Baron Minhauzen!

Do svetske slave delila ga je samo odluka nekoga iz jedne od banaka da njegov filmčić (koji se inače završava snimkom Alekseja u kimonu kako navodno lomi desetak cigala golom šakom), stavi na Jutjub, pa da ceo svet vidi to čudo. Sada Vajner ima i svoju odrednicu na Vikipediji (samo ukucajte Aleksey Vayner na en.wikipedia.org) u kojoj je izlistan još deo njegovih neverovatnih sposobnosti.

Šta da vam kažem, nema ozbiljnijeg medija u svetu koji se proteklih dana nije bavio (ne)sretnim Aleksejem. Prvo su krenuli sa podsmehom, da bi potom usledila ozbiljnija pitanja. Pojavili su se advertajzing stručnjaci koji kažu da bi ga "zaposlili smesta", drugi opet govore da mu je možda cilj bio da iskoči iz mase ambicioznih studenata koji sanjaju o menadžerskom poslu na Vol stritu u čemu je svakako uspeo. Drugo pitanje je da li će mu neko od bankara ponuditi posao, mada istorija kaže da je već pomenuti Baron Minhauzen važio za poštenog poslovnog partnera.

Alekseju Vajneru je, dakle, bilo potrebno šest minuta i četrdeset šest sekundi da prestigne sve svetske učesnike Velikog brata. On se sa tom slavom još uvek slabo snalazi i poručuje da će tužiti one koji su film pustili na internet čim utvrdi o kome je reč. U međuvremenu, kaže, sprema ispite dok se njegove kolege pitaju kako je takav lik uopšte dospeo na prestižan univerzitet kakav je Jejl. Ali i strahuju da je možda postavio nove standarde kod prijavljivanja za posao.

Film obavezno pogledajte, to je već stvar opšte kulture. Link ćete naći na Vikipediji ili na Jutjubu. Ono što vas može zbuniti na kraju filma je posveta Radomiru Kovačeviću, čuvenom jugoslovenskom džudisti (umro u junu 2006). Kovačević je u svoju sportsku školu na Menhetnu često primao problematičnu decu, podsticao njihovo samopouzdanje i uopšte pomagao im da se srede, što mu je donelo status legende u Americi. Jedan od đaka bio mu je i Aleksej, koji je svoju opčinjenost učiteljom pretvorio u karikaturu.