U Srbiji, kao i u dobrom delu sveta, punoletni postajete sa navršenih osamnaest godina starosti. Ponegde je zakon malo konzervativniji, pa vas tretira kao osobu sa svim pravima i dužnostima odrasle osobe (recimo, s pravom da odete u pab, napijete se i napravite budalu od sebe) tek kada napunite dvadeset i jednu. Nigde, međutim, "u demokratskom svetu" nema slučajeva da se osoba starija od dvadeset i jedne tretira kao nedozrelo i neodgovorno biće.

U redu, reći ćete, ali šta uopšte znači "punoletstvo"? Pa, ne baš malo toga, i ne baš beznačajnog. Kad ste punoletni, možete da birate i da budete birani, dakle, da punopravno odlučujete o političkom i društvenom profilu vlastitog okruženja. To znači da vas zakon i dominantni društveni poredak vrednosti načelno prepoznaju kao osobu koja je elementarno dozrela da, štono bi se reklo, razlikuje dobro i zlo. Možete da konzumirate legalne opijate; da upravljate motornim vozilom; da se zaposlite; da se ženite i razvodite, da se množite i starate se o potomstvu; da neograničeno upravljate svojom imovinom, i tako dalje, spisak je takoreći beskrajan.

Možda je, međutim, u zemlji Srbiji došao vakat da se ovaj zakonski standard – koji smo, eto, nepromišljeno mehanički iskopirali od tobože naprednijih zemalja, ne vodeći računa o našim specifičnostima – radikalno izmeni, to jest, da se granica punoletstva pomeri. Ali ne "naniže", kako se to već ponegde radi ili priprema, nego "naviše": da se punoletstvo, naime, stiče osetno kasnije u životu. Kada tačno? Teško je reći, treba to dobro odmeriti. Možda sa 25 godina? Bojim se da je to ipak prerano, i da bi pravi efekat promene izostao. A sa 30? To jeste bolje, ali opet je možda nedovoljno. Granica od 35 godina već bi mogla da se pokaže dobro, ali biće da bi ipak bilo mnogo sigurnije podići lestvicu na razumnih četrdeset: "četiri banke", to je već nešto; do tada valjda i najgorem, emotivno i intelektualno najzapuštenijem klipanu dođe iz dupeta u glavu.

U prilog ovoj neophodnoj zakonskoj reformi najrečitije svedoči primer najboljeg među nama, predsednika Srbije i idola-spasitelja narodnih masa (naročito onih koje ni sa 78 godina starosti ne deluju baš jako punoletno). A ako je najboljem među nama trebalo nekih četiri decenije da dozri do odgovornosti za svoje reči i postupke, čemu tek da se nadamo mi manje daroviti, istaknuti i izuzetni?

O čemu se, dakle, radi? Evo, o ovome.

Slaviša Lekić i njegova ekipa snimiše tročasovni TV dokumentarac o Vučiću pod naslovom Vladalac; isti bi prikazan na televiziji N1; od tada ne prestadoše odjeci i reagovanja usmereni k odbrani lika i dela predsednikovog, kako u sadašnjoj njegovoj alotropskoj modifikaciji, vladalačkoj, tako i u onim njegovim prethodnim, mladalačkim, koje možda i nisu bile baš sasvim za pohvalu, ali mu ih, kažu, treba halaliti jer je bio mlad i nezreo, a otkad se opasuljio i opepelio evo je sasvim drugi čovek. Najbolje je to iskristalisala sve visprenija predsednica Vlade Ana Brnabić: "U prvom delu, tih deset ljudi sedi i ogovara jednog mladića u teškim vremenima, bez ikakvog davanja konteksta tih vremena, konteksta njega i njegovog života".

Nije ovo prvi put da se Vučićeva bedna i sramna politička istorija pravda ili barem relativizuje njegovom "mladošću". Pomislio bi čovek da niko drugi u ovoj zemlji nije bio mlad, da smo se svi mi ostali rodili u četrdesetoj, u najboljem slučaju; ili da naša mladost i Vučićeva mladost – mada smo u širem smislu vršnjaci, neko malo stariji, neko malo mlađi – nisu jedna te ista mladost, nego da pripadaju nekim sasvim različitim i neuporedivim, brnabićevski rečeno, "kontekstima", i da nismo svi mi koji nismo Vučić odrastali takođe u nekim vrlo komplikovanim, neretko i traumatičnim "kontekstima" bremenitim svakojakim iskušenjima, možda i mnogo nezgodnijim od njegovog, pa ipak nismo postali ništa ni nalik njemu i njegovim ranim radovima (koji zapravo zapremaju lavovski deo njegove opskurne karijere) niti smo činili išta od onoga što je činio on, nego smo činili ili barem pokušavali da činimo nešto sasvim suprotno, istovremeno trpeći posledice činjenja tipova poput Vučića.

Šta, dakle, uopšte znači taj izraz "ogovaranje jednog mladića", mimo onog banalnog nivoa u vidu uslovnog refleksa visoke posluge da brani nepostojeći moralni dignitet svog gospodara i dobrotvora?

Pravo da vam kažem, ne znam nikoga ko je sa dvadeset pet ili trideset pet bio hulja i bruka, a da bi naknadno, valjda sazrevši, postao uzor i melem i cvećka. Zašto? Ne zato što ljudi ne mogu da se menjaju, ne čak ni zato što su radikalne transformacije te vrste po prirodi stvari retkost (i dragocenost), nego zato što je sastavni deo te retke i dragocene promene prihvatanje pune odgovornosti za ono što si bio i činio, uz sve moguće konsekvence. Njanjavo pozivanje – lično ili preko drvenih advokata – na "mladost" i slično, em što je besmisleno jer je i mlad čovek u svojim dvadesetim i tridesetim odraslo i odgovorno biće ("Mladost ne opravdava besvest", što bi rekla Disciplina kičme), em što pokazuje da tamo gde nema pravog suočavanja sa vlastitim demonima ne može biti ni prave, dubinske transformacije: samo kozmetika i retorika, a i one spadnu čim se iznerviraš, što Vučić dokazuje skoro svakog dana.

"Teško vrijeme za matore", pevao je kadgod Štulić; ubrzo je došlo još teže vreme za nas balavce, ali baš po tome kako smo na to i takvo vreme odgovorili videće se i to u kakve smo ljude izrasli.