Postoji onaj vic, ako je vic, kada nekoga visoko obrazovanog ukorite kako, eto, ne zna francuski, a u Francuskoj taj jezik znaju i mala deca. Slično je i sa "digitalnim urođenicima", kako ih je nazvao američki teoretičar obrazovanja Mark Prenski. Skloni smo da verujemo da su današnja deca superiorna u korišćenju interneta i digitalnih tehnologija uopšte, samom činjenicom da su rođena u digitalno vreme. Objašnjenje je da je njima to digitalno prirodno i logično, dok mi prvo nastojimo da razumemo kako radi, što nas drastično usporava i ograničava. Iz istog razloga pre koju deceniju dede i babe imale su muku sa daljinskim upravljačem za televizor.

Evo rđave vesti. Digitalno urođeništvo, ako takvo nešto postoji, uopšte ne garantuje znanje "francuskog". Današnji osnovci, iako ne ispuštaju mobilne telefone i kompjutere svake vrste iz ruku, prilično su digitalno nepismeni ili, kako se to bolje kaže, nekompetentni.

Ovo je proisteklo iz do sada jedinog poznatog istraživanja na ovu temu koje je sprovela psihološkinja Dobrinka Kuzmanović, a istraživanje je osnov njene doktorske disertacije. Anketirala je učenike osmih razreda, njih 498, u 22 osnovne škole u Beogradu i utvrdila da tek jedna petina može da se smatra digitalno kompetentnim. A to znači da umeju da prikupljaju, kreiraju i dalje plasiraju informacije u digitalnom obliku, da razlikuju ili makar znaju da istraže prave i lažne informacije i da su svesni opasnosti koje ih mogu snaći na mreži.

Koliko je ovo iznenađujuće govori i procena njihovih nastavnika. Upitani da ocene svoje digitalne veštine i veštine svojih učenika, nastavnici su sebi dali ocenu 5,7 a učenike su ocenili sa 6,5 na skali do deset.

Rezultati ankete (128 zadataka, 8 verzija testa) pokazali su da se gotovo deset odsto učenika može smatrati potpuno digitalno nepismenim odnosno nekompetentnim, a ako dodamo i one čije su kompetencije veoma slabe, u tu kategoriju ušle su tri četvrtine svih osmaka! To su oni koji na skali do 7 imaju ocenu 3 i niže od toga, dakle gotovo polovina današnje dece ima digitalnu pismenost na nivou dvojke i slabe trojke, a četvrtina je nedovoljna. Manje od 5 odsto može se smatrati veoma kompetentnim (odličnim), a oko 20 odsto je na nivou dobrih i vrlo dobrih. To svakako treba imati na umu kada se spominju veliki planovi o digitalizaciji i potencijalima Srbije za pisanje softvera.

Najatraktivniji odgovori bili su na pitanje o fotografiji na kojoj se nalazi lik koji liči na Nikolu Teslu, obučen kao učitelj plivanja, kako na plaži zabavlja neku devojku. Pitanje je bilo da li se Nikola Tesla izdržavao radeći kao plivački instruktor u Njujorku 1900. godine. Osnovci su svojim odgovorima praktično potvrdili gore pomenutu statistiku. Čak 78 odsto je pogrešilo odgovarajući da je Tesla na slici, argumentujući to time da lik izgleda kao Tesla, da mu na kupaćem kostimu piše da je instruktor plivanja, da je fotografija dokaz, dok su neki doveli u sumnju da je Tesla bio instruktor plivanja verujući da se tako obukao samo da bi impresionirao devojku. Neki delimično tačni odgovori posumnjali su da je to Tesla, ali zbog kvaliteta slike i sličnih argumenata. Tek svaki deseti osnovac je postavio pitanje izvora slike, nedostatka informacija, pa i mogućnosti da je u pitanju fotošop. Nikome nije palo na pamet da odgovor potraži na Guglu, iako im to nije bilo zabranjeno. A istina im je bila na klik daleko.

Naravno, možda bi bili pronicljiviji da im je pokazana slika nekoga čiji život bolje poznaju, aktuelnih tinejdžerskih junaka na primer. Ali to ne menja suštinsko saznanje. Tri četvrtine beogradskih osnovaca ne pokazuje neophodnu sumnjičavost kada nešto saznaje na internetu. Što znači da ne prave razliku između pravih i lažnih vesti, ako im je format isti. Ako su u nečemu digitalni urođenici, onda bi to moglo da bude u spremnosti da društvene vrednosti trampe za đinđuve i ogledalca. To jest, ako im išta od tih vrednosti ostavimo.