Tako vam je to s novinarima: može da bude i ovako i onako, ali dosadno vam s njima, vala, nikada ne može biti. Naročito ako volite ono što Ameri zovu cheap thrills, odnosno ako vam genetska "banalnost" čaršijskog gossipa iliti trača nije isuviše strana. Evo, recimo, ko zna da li je to trač ili istina, tek, raščulo se kako je jedan od članova uprave Studija B pretio jednoj novinarki iste kuće zato što je ova objavila nešto što mu se nije dopalo, a što se tiče odnosa u Kući, kako će "doći taj-i-taj (verovatni budući direktor Kuće, op. T. P.) pa će im jebati mater". Stvar je došla i do Izvršnog odbora Nezavisnog udruženja novinara Srbije, izgleda da će doći i do Suda časti iste organizacije, a možda završi i na Savetu bezbednosti UN-a, ko zna. Sastajalo se to telo i zbog bizarnijih sporova. Prozvani, vidim, kaže da to nije rekao, druga strana će sigurno ostati pri svojoj priči i, sve u svemu, novi novinarski trandebal za uveseljavanje javnosti je na pomolu. Samo koju nedelju pre ovog slučaja, diglo se nešto bure (u čaši ustajale vode) zato što je Marko Janković Tigar, poznati di-džej, neustrašivi oslobodilac Zapadnih Srpskih Zemalja i dobar drug ugostitelja i humaniste Željka Ražnatovića Arkana, zvao u emisiju, hm, razbarušenog Milovana Brkića – uvek punog zanimljivih i napetih priča k’o da mu je onaj UFOlovac Erih fon Deniken bliski rođak – pa posle zato zglajznuo; eno ga sad dirinči u marketingu, daleko od očiju javnosti, i teši se pred mikrofonom Radio Indexa.

Ne pada mi na pamet da u ovim stvarima – koje me se, uostalom, savršeno ne tiču – "zauzimam stranu"; mnogo (mi) je interesantnije baciti pogled na ono što, "strukturno" i posve neumitno, permanentno izaziva sporove i lomove u Studiju B; ovo me, pak, zanima ne zato što volim da gledam tuđa posla (jedva postižem da gledam i svoja) nego zato što je ova kuća, nažalost, tokom devedesetih bila oličenje paradoksalnog položaja srpskog novinarstva u pseudotranziciji (sa stanovitim izgledima da se ovaj njen nedostojan i nezaslužen položaj nastavi u lošu beskonačnost), kao prisilne gejše svakog napaljenog klipana koji je raspolagao dovoljno dugačkom batinom da je disciplinuje. Te su se "u tom smislu" po spratovima Beograđanke već izređali razni nadobudni likovi rešeni da definitivno potčine ovaj nekada tako Dobri Duh Beograda, u kojem sve vreme, i dan-danas, radi dosta vrednih ljudi koji bi u iole normalnim okolnostima mogli da naprave čudo. Što bi rekao Harms, sve fini ljudi, ali nikako da uhvate korena… Uglavnom su te siledžije, dakako, bili lični izaslanici političkih glavonja koje su trenutno drmale Kućom, ali je njihova paranoična Kontrola Svega Postojećeg umela da dosegne i posve groteskne razmere, mimo svakog striktno "političkog" interesa, kada bi se stranačka kontrola i stega "srećno" iskombinovale s impresivnim ličnim ograničenjima i kompleksima, te s blaženom civilizacijskom nedotaknutošću. Sećam se, jednom sam sasvim slučajno i sâm bio kolateralnom žrtvom tog ljupkog, endemskog mentaliteta; ništa herojski i epski, da se razumemo, ništa za Traženje Spomenice: trebalo je da gostujem u jednom zapravo "benignom", kulturnjačkom talk-showu (takve zapetljane stvari ne zanimaju Teške Igrače, zar ne?), da bi me – saznavši za to – tadašnji direktor Kuće, građanin Kojadinović, besno "zabranio" u poslednjem trenutku, ko zna zašto (nije valjda zato što mu se nije dopalo ono što sam pisao o komesarskom SPO-ovskom preuzimanju gradske Kuće?!); pred vratima Beograđanke sam zatekao vidno potresenu voditeljku, pa smo otišli na piće, da se rashladimo. Priznajem da je to ionako bio prijatniji način da se provede veče, a ni gledaocima Studija B nije bilo loše jer im je umesto najavljene emisije pevao Andrea Bočeli, a pri dnu ekrana je "curilo" obrazloženje kako se nesuđeni gost naprasno razboleo (od nauci dosad nepoznate bolesti, valjda). Hja. I to je (bila) Srbija devedesetih.

Čitalac je nesumnjivo shvatio da je i Studio B "kao takav", zbog svoje najnetransparentnije i najkontroverznije insitucionalno-vlasničke pozicije, u ovom tekstu prevashodno metafora iliti personifikacija ukupne "javne" ili paradržavne "medijske infrastrukture" koju su postmiloševićevske vlasti dobile u nasleđe. Evo, i na "novom RTS-u" ne zna se baš pouzdano ko pije a ko plaća, a navodno budući direktor te kuće Miodrag Isakov uporno ponavlja da mu ne pada na pamet da ulazi u to Osinje Gnezdo u kojem su se do plafona nataložile svakojake kadrovsko-organizacione i ostale bizarnosti ako ne dobije odrešene ruke da tog Grogiranog Dinosaurusa prvo dobrano "razgradi", pa da se onda vidi koji su njegovi delovi jošte sposobni za život, a koje treba, uz grimasu gađenja, baciti na otpad, pa neka uzme kome treba. Savršeno ga razumem. Isto se, uostalom, može reći i za neke novinske kuće, kako prestoničke tako i "lokalne", i za raznu drugu medijsku boraniju u nedefinisanom ge-ge statusu, a zapravo na grbači poreskih obveznika. Sve su to, ko malo manje ko mnogo više, bile dežurne trube za, prvo, raspirivanje bratstva i jedinstva i vere u komunizam, pokret Nesvrstanih i misao druga Kardelja, a posle za rastrubljivanje najnižih nagona ubilačkog malograđanskog nacionalizma, za masovnu turbo-kretenizaciju i druge vidove gerilske borbe protiv normalne ljudske pameti kao najperfidnije ujdurme Novog svetskog poretka. I sve su to danas, zapravo, siročići koji traže Novu Sisu na koju će da se okače. Nemojte ni sumnjati da i unutar tih i takvih kuća i oko njih ima dovoljno ambicioznih likova koji su spremni da nekoj novoj političkoj Majci za uzvrat pruže adekvatne "stručne protivusluge" agitatorskog tipa. I zato treba najpažljivije pratiti kako će se rasplesti zamešateljstva oko Studija B, RTS-a i ostalih: na tome će se, jasno kao dan, videti da li je ova zemlja stupila u ozbiljnu tranziciju ka građanskoj i tržišnoj demokratiji, ili se groteskni trandebal nastavlja (sa novim ili starim igračima, ko mari?). Jer, nešto mi govori da onu kasetu sa Andreom Bočelijem svi još drže negde "u pričuvi", za Ne Daj Bože…