Moje ćerke su išle u Ribnikar. Obe imaju fotografije sa Draganom Vlahovićem koji ih je osam godina dočekivao na ulazu u školu. Bio je zaposlen kao čuvar, a bio je mnogo više od toga. Deca su ga zaista volela jer se Dragan nije ponašao kao nekakav nadzorni organ, već kao neko ko je tu da im pomogne, ako im bilo kakva pomoć zatreba. Deca su znala da je on tu za njih i zbog njih, decu ne možeš da foliraš. Jedno trinaestogodišnje dete ubilo je juče tatinim pištoljem Dragana.

Moje ćerke sada idu u Treću beogradsku gimniziju, samo su prešle betonski fudbalski teren na ćošku Njegoševe i Kralja Milutina. Većina učenika Treće je išla u Ribnikar. Za njih je to jedna škola. U njihovoj školi je jedan učenik juče ubio osmoro učenika i Dragana. Teško je ranio jednu nastavnicu i još šestoro dece, od kojih je dvoje u kritičinom stanju.

Ministar prosvete Branko Ružić je odlučio da danas sve škole normalno rade, pa i da učenici Treće beogradske gimnazije treba da idu na nastavu u zgradu koju samo dvorište deli od mesta nasilne smrti. Da li je ministar pitao psihologe šta to za tu decu znači? Da sede u učionicama preko puta učionice u kojoj je ono dete juče ubilo osmoro dece. Moje ćerke danas, naravno, neće ići na nastavu, ako ne budu htele.

Gledam juče učenike Treće beogradske, mnoge znam još kao osnovce iz Ribnikara, sada imaju 16, 17, 18 godina. Stoje ispred škole i grle dečaka čija je sestra koja je išla u peti razred ubijena. Još uvek nisu svesni veličine strahote koja je obeležila njihove živote. Saosećaju sa bolom svog druga, žale za Draganom. Njega su poznavali. Za njih je on lice ove masovne smrti. Preko njega se identifikuju sa ovom nezamislivom tragedijom. Za njim žale jer je on bio odrastao čovek, a odrasli ljudi umiru. Deca ne umiru. Decu ne ubijaju i pre svega – deca ne ubijaju decu i to još u njihovom Ribnikaru. Proći će dosta vremena dok ne budu bili svesni šta se zaista dogodilo, i još više vremena dok to budu mogli da obrade.

Sinoć su se ta deca okupila na Cvetnom trgu da zajedno žale za ubijenom decom. I Draganom. Da polože cvet, da zapale sveću. Veliki broj građana je došao da oda poštu sugrađanima koji su doživeli, što niko ne bi trebalo da doživi. Sveće su palili i na uglu Njegoševe i Kralja Milutina.

Bol i suze na ulicama ovog zanemelog grada. Odrasli plaču, deca su u stanju pretrpljenog šoka koga još uvek nisu svesna. Svašta je svaki odrastao čovek u ovoj zemlji pretrpeo poslednjih tridesetak godina, ali ovo je jednostavno suviše. Kada pomislim na te roditelje koji su juče, tog proletnjeg 3. maja kao i svakog dana ispratili svoju decu u školu, jedva zadržavam suze. Ili ih ne zadržavam.

I onda sinoć, posle svega, kada sam došao kući, gonjen profesionalnom radoznalošću premotam obraćanje narodu predsednika ove zemlje u nadi da će jednom, bar jednom jednostavno izraziti saučešće svima koji su ophrvani bolom, uputiti reči utehe i pijeteta i ubrzo shvatim da sam previše očekivao. Predsednik je naglasio da u Ribnikar idu deca "imućnih“ roditelja čija primanja "nisu manja od 300.000“ dinara, "krem de la krem“ ovog duštva, objasnio da oni ne spadaju među "one koji se bore za egzistenciju“, da "imaju svega u izobilju“. Kome se predsednik Republike i sa kojim ciljem obraćao? Čemu to? Kakve su to insinuacije u danu velike žalosti?

I onda o tome šta će on, kako će on, kako je njemu, on psiholog, on forenzičar, on zakondavac, pa o Kosovu, pa o gazdi Nove S i N1… u danu kada je trinaestogodišnje dete ubilo osmoro dece i Dragana.

Učenici Treće beogradske gimnazije će se danas u 14 časova zajedno sa svojim profesorima okupiti kod velikog ulaza u Ribnikar da zajedno odaju poštu žrtvama i njihovim najbližima.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com