Dobro de, odavno znamo: život je kurva, ljudi su govna, boga nema ili je težak cinik, a svako od nas u duši je toliko grešan da bi iole vešt nebeski tužilac mogao lako da ga osudi na večne muke paklenske, ali opet, opet… Da li je moguće da smo zaista zaslužili da nas, evo već tačno trideset godina, malo-malo pa terorišu jednim te istim glupostima, i to za naše rođene pare?! A i ako smo zaslužili, da li je moguće da ni posle tolikih pustih godina još nismo otplatili svoj greh? A počeli su da nas mlate, sećam se dobro, još 1987. sa "Dva veka Vuka", i od tada ne izuvaju čizme. Posle 2000. su, doduše, malo skomolali, ali u međuvremenu se to, prikane moj, pregrupisalo, povratilo (za)dah, i eno ga opet, upornog kao stenica, i jednako tako korisnog. I tako, dakle, taljigamo tri banke: oni brane "srpsku ćirilicu", Srbi se brane od njih, a ćirilici za to vreme ni bolje ni gore nego inače, jer ne možete neki jezik ili pismo ni braniti ni napadati: njih uvek ima onako i onoliko koliko su potrebni.

Pa čoveče, da napraviš omanji genocid i da te uhvate i osude, odrapili bi ti četrdeset godina, jer to je maksimum, a onda bi te pustili posle dve trećine odležane kazne, zbog dobrog vladanja. Nas, međutim, ne puštaju ni na vikend: satiraće nas "zaštitnici ćirilice", što volonterski što profesionalni, dok nas ne satru načisto. Ćirilicu, doduše, neće spasiti (od čega?), ali će efikasno zatreti preostale tragove Smisla. Zašto, uostalom, da nama bude bolje nego njima?

Najnoviji atak na preostale džepove Smisla nadire iz pravca Ministarstva kulture (etc.), koje je, blago nama, pripremilo veleumnu Strategiju razvoja kulture, a u paru s njom i Nacrt izmena i dopuna Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma. Centralni, ako ne i jedini, motiv ovog Nacrta je… guess what? Zaštita ugrožene ćirilice. Trideset godina ima otkad ovi skomračni tipovi i njihovi duhovni prethodnici i srodnici štite "srpsku ćirilicu" od Srba, koji nikako da postanu dostojni te odbrane i zaštite i da prestanu da žive u paralelnom, divljem braku s onom međunarodnom profuknjačom latinicom. Pa se sada ovim Nacrtom predviđaju kaznene (a bogme i stimulativne) mere, što prevedeno na jezik nešto nižeg, ali prigodi primerenog registra, glasi: E pa, stoko srpska, kad nećeš milom, ima da se pokoriš silom! Tako će, recimo, neko ko namerava da štampa knjigu na latiničnom pismu ubuduće plaćati višu poresku stopu od onog koji se kolenoprikloni "matičnom pismu", a isto će vredeti i za titlovanje filmova u bioskopima i na televiziji, a taj će ljupki sistem fiskalnog kažnjavanja i nagrađivanja vredeti i za novine. Da li je to dovoljno mahnito? Naravno da nije. Ima i luđe. Prednost prilikom otkupa knjiga za javne biblioteke imaće one štampane ćiriličnim pismom, pa ispada da bi ćirilicom opervažena kupusara nekog skudoumnog seratora imala prednost otkupa (za naše zajedničke pare!) u odnosu na knjige, na primer, Ive Andrića ili Umberta Eka, pečatane na mrskoj hrvatsko-vatikansko-masonsko-soroševsko-evrounijatskoj latinici. Po istom bi kriterijumu bilo (ne)finansirano i prevođenje.

Ako mislite da se ambicije najnovijeg talasa nadrićiriličara zaustavljaju na granicama književno-kulturno-medijskog geta, ljuto se varate. Osmišljen je i niz nagrada i kazni za firme koje ističu svoje natpise na ulicama: ćirilični biće pomaženi i podržani, oni drugi kažnjeni. Takođe će, kako pišu "Novosti", i firme "s nazivom i logom na ćirilici" (šta je "naziv na ćirilici", jbt?!) biti nagrađene "smanjenjem nameta", a onima drugima neka je bog na pomoći. I tako dalje, i tako bliže, ima toga još, beskrajna je invencija ovih očeva i majki invencije.

Da se odmah razumemo: većina ovih ideja je – uz to što je otvoreno idiotska – debelo protivustavna. I trebalo bi da neko od pravne struke u vezi s tim nešto i preduzme, i to najkasnije onog trenutka kad (ako?) ovo postane zvanično. Naime, istina jeste da Ustav tretira ćirilicu kao pismo "u službenoj upotrebi", ali službena i javna upotreba su dve sasvim različite stvari, i to laici stalno brkaju, ali u jednom Ministarstvu ne bi trebalo da rade laici, ni u pravnim ni u kulturno-identitetskim pitanjima. Ovu vrstu javne, pravno normirane diskriminacije u javnom prostoru po osnovu jezika, pisma i sličnog ne poznaje ustav demokratske zemlje: mnogo je primereniji zemljama fašističkih hunti.

Ništa od ovog, da se razumemo, nije iznenađenje od ovog ministra, stanovitog Vukosavljevića, osobe u srpskoj kulturi nepostojeće; "Vukosavljević" se na hrvatskom, recimo, kaže "Hasanbegović": sličan je to duhovno-intelektualno-svetonazorski profil, i slični su mehanizmi i rezultati njihove vladavine. Recimo, način na koji su i jedan i drugi sistematski uskraćivali novac svemu što bi primirisalo na savremenu kulturnu produkciju, a delili ga šakom i kapom onome što je ili "muzejsko" te utoliko bezopasno, ili je na tragu najkonzervativnijih kulturno-identitetskih projekata. Osim što je nametljivog egzibicionistu Hasanbegovića brzo najurilo, i to ne pre nego što se zamerio ama baš svakome ko nešto znači u hrvatskoj kulturi, dok ovaj diskretni, samozatajni srpski Hasanbegović prolazi ogromnom delu ovdašnje scene ispod radara, a neki ga čak i praznoslovno hvale kao "pristojnog gospodina", što je bolan pokazatelj površnosti i nehaja epskih razmera. A taj, kako vidimo, u međuvremenu nije dangubio, nego je rešio da u svom području dokaže da je ova vlast, svoj evropejstvujuščoj slatkorečivosti uprkos, ipak pravi baštinik jednog tridesetogodišnjeg kontinuiteta.