Posao mi je da tražim reči, "prave" reči, i volim da mislim da ih obično i pronađem. To je ceo gvint s pisanjem: pretvaranje sveta, tačnije jedne slike sveta (jer "svet" kao objektivna datost ne postoji, tj. stricto sensu postoji, ali izvan "nas", nedosegljiv, nepretočiv u izraz, nepodložan interpretaciji) u reč(i). Zafilozofiraše mi se misli, ali nije ovo baš odviše komplikovano. Zašto je važno pronaći pravu reč/reči? Zato što smo s njom/njima zericu manje sami i izgubljeni u sebi i svetu, zato što oboružani takvom rečju, nasposletku, možemo lakše i bolje i da delamo: ne možeš, naime, znati ni šta radiš ni šta ti je uopšte činiti ako prethodno ne spoznaš pravu narav stvarnosti koja "prethodi" tvom delanju.

Zato se kanda tako radujem pravoj reči i kada je, bez ljubomore, detektujem kod nekoga drugog, kome je takođe posao ili poziv da traži i pronalazi "prave" reči, a još više kada je otkrijem kod nekoga ko baš i nije profesionalac reči, ali jeste nešto drugo, a srodno: misleće ljudsko biće. Ali, nismo li svi misleća ljudska bića? Tehnički jesmo (odvijaju nam se izvesni procesi u mozgu koje načelno tako definišemo), suštinski, nažalost, nismo: svi samo "imamo mišljenja" o svemu i bilo čemu, naročito o onome o čemu ništa ne znamo.

Povod ovom esejizovanju stigao mi je jutros, i to pravo s televizije – sprave koja retko služi toj svrsi (što nije problem "sprave", nego Čoveka koji je, ovaj put vrlo bukvalno, "programira"). Arhitekta Dragoljub Bakić govorio je na N1 o najnovijoj zvrčki sve otvorenije pomahnitale gradske vlasti, kojom je praktično proteran sav "motorni" saobraćaj (čak i trolejbuski, tako da slatkorečivi ekološki kvaziargument unapred otpada) iz širokog centralnog beogradskog pojasa (od Trga republike pa "naviše"), i to ne samo zbog aktuelnog – nikome jasnog i nikome potrebnog – "renoviranja" Trga i okoline, nego trajno: to je, naime, deo strategije pretvaranja manje-više celog centra u ogromnu pešačku zonu, u japijevsko-turistički diznilend za krčmljenje i eksploataciju fejk autentičnosti iz kojeg je odstranjen svaki trag stvarnog života i potreba stvarnih ljudi. Čitav Bakićev nastup, ogorčen i rezigniran, ali bez ostatka argumentovan i trezven, vredi videti, ali ovde posebno skrećem pažnju na ove reči, onako kako sam ih skinuo sa snimka: "U ovom gradu su ljudi počeli da budu nesrećni. I vrlo agresivni. Vi kad pravite jedan haotičan grad, vi stvarate haotičnu atmosferu, u njoj žive haotični ljudi, i postaju agresivni, i to vidite na svakom koraku, i u autobusu, na ulici, u radnji, svuda".

Nesrećni, da, to je ona prava reč za kojom se traga kao za zlatom; i haotični, i agresivni, i izgubljeni i štošta još, ali sve to su samo izvedenice osnovnog problema, problema nesreće. I ne samo u Beogradu, dakako: zamenite imenice grad i Beograd imenicama zemlja i Srbija, i Bakićeva će rečenica i dalje stajati postojano kano klisurina, štrčaće iznad žitke melase ropske nemuštosti kao vertikala smisla.

Najkasnije na ovom mestu, dobro znam, ručice će dići relativizatori opšte prakse, ne bi li poučitelno upozorili da ovde nikada nismo baš nešto obilovali ljudskim, čoveku ugodnim i čoveka dostojnim redom i smislom, bilo u glavama, bilo na ulicama naših uglavnom dronjavih gradova, te da u tom smislu ovde i nema ničega novog, sa trolejbusima ili bez njih, sa beogradima na vodi, lažnim gondolama, zagubljenim železničkim stanicama i sumanutim spomenicima ili bez njih. Tačno je to, baš koliko i u ovom kontekstu sasvim nevažno. Razume se, i ranije smo bivali u stanjima poluraspadanja ali, taman što smo nekako počeli da se krpimo i dovodimo u stanje prihvatljivosti tokom prve decenije ovog veka, iznova smo – bez lako raspoznatljivog razloga, manj’ ako nije zov srca kojem se ne da odoleti – veselo podlegli entropiji. I to s kamatama. Hm, podlegli? Pre će biti da smo je izabrali: neki svesno, većina ne znajući šta čini. Šta je, pak, entropija? Teške su knjige o tome napisane, ali evo lako shvatljive wiki-definicije: "Entropija je težnja sistema da spontano pređe u stanje veće neuređenosti, te je entropija mera neuređenosti sistema". Neka vas ne zbuni ako u gradu i zemlji kao sistemima primetite i, naizgled kontraindikovane, bizarne simptome težnje za viškom uređenosti: "prekomerna" i na druge načine nesumnjivo "pogrešna" uređenost je takođe neuređenost ostvarena drugim sredstvima. "Unapređeni" Beograd je živ dokaz tome i trajan spomenik moći entropije. Koja, doduše, ovde nije samo spontana, nego joj se i značajno pripomaže.

Može li se redom i smislom, u rečima i u glavi, protiv entropije i haosa? Ne znam da li se može, ali nema sumnje da se mora. Da bi se bilo kuda stiglo, mora se znati otkud se kreće, a tome pomažu "prave" reči, one koje obasjavaju stvarnost poput najsjajnijeg reflektora. Bard naše urbane arhitekture izrekao je baš neke od tih pravih reči, sublimuirajući jednu samobiranu i samoskrivljenu nesreću u čijem epicentru životarimo, a rasprsnutu na niz manjih, vidljivo i nevidljivo povezanih nedaća, na klaster glupih, iritantnih, suvišnih, idiotskih belaja kojih bismo se mogli otresti u svakom trenutku, samo da nismo hipnotizovani i paralizovani, razorenog samoodbrambenog sistema, samo da nismo ovoliki ignoranti, kao što jesu neprebrojne hiljade ljudi koji su se ovih dana zdravo zapanjili kad im je u ponedeljak ujutru napravilo haos od grada i života, a da oni nisu imali pojma da im se to sprema.