Nuspojave
Tužni bulevar
Koliko je još u Nišu ljudi koji su najbolji na svetu, u bilo čemu? Izgleda da je tamo takvih na hiljade, sve jedan drugom na glavi, pa nije neka šteta ni ako se neki izbaci, neće se ni osetiti
"I’m a lucky man, I was blessed by God"
Charlie Mingus
Stari, dobri Čarli proživeo je, naročito na početku, jedan prilično šugav život – o čemu piše, više nego upečatljivo, u sjajnoj autobiografiji Bedniji od šugavog psa – ali je smatrao da ne treba da se žali, naprotiv: držao je da je srećan čovek, da ga je sam Bog blagoslovio. A kako i ne bi: Mingas je bio genije jedan-kroz-jedan. I to je dobro znao. Što ne znači da se time razmetao okolo.
Nije preterano reći da je Šaban Bajramović za romsku muziku, pa i za sve ono (krajnje raznoliko i nepregledno) što se danas šminkerski naziva "world music", bio ono što je Mingas bio za džez. To jest, svetska veličina par ekselans. Čovek čiji glas nije bio od ovoga sveta. Inače, Šaban je bio iz Niš, u tamošnjoj je ciganskoj mahali proživeo svoj život, gde god da pošao, tamo se uvek vraćao, nekada pun kao brod, drugi put dekintiran, ali kako god okreneš, Niš je bio njegov zavičaj, njegovo sidro; protivno naizgled romantičnom, ali ipak i potmulo rasističkom stereotipu o "urođenom" romskom nomadizmu, Šaban B. bio je i te kako ukorenjen čovek. Mada, velim, ujedno i prvak sveta u ciganskom bluzu.
Koliko u Nišu još ima ljudi koji su među najboljima u svetu, u bilo čemu? Dvoje? Petoro? Desetoro? Osamdeset i šestoro? Sudeći po tome šta se ovih dana dešava, izgleda da je takvih tamo na hiljade, sve jedan drugom na glavi, pa neki uvek može i da se (iz)baci, neće se ni osetiti. Ako je onaj-za-bacanje pri tome još i prilično mrtav, utoliko bolje: taj neće da se buni. Šaban B. ionako nije mnogo kukumavčio: jednom je, skoro pred smrt, nešto pripomenuo glede penzije, pa je zaćutao. Šta ima on tu da se trsi, pored toliko zaslužnijih… Pevaj, pa krepaj!
Kada je telo Šabana Bajramovića umrlo, svi su se najedared opsetili ko je to živeo pored njih sve te silne godine. Sahrani je njegovoj prisustvovao čak i predsednik države (ne samo lep nego i za priznavanje istinske jednakopravnosti romske populacije koristan gest, iz mnogo razloga), mediji su bili puni ritualnih uzdaha nad Odlaskom Legende, a neko se u svemu tome dosetio da bi i neka niška ulica mogla da ponese ime zlatnozubog niškog Cara. Onda je neko drugi predložio da to bude ulica koja se sada zove Južni bulevar, a blizu koje je živeo Šaban B. A onda je sto pedeset i troje (!) građana tog famoznog Južnog bulevara – koji je, bajdvej, mnogo više južni nego bulevar – potpisalo peticiju da ne žele da se njihovoj ulici menja ime.
I šta ćemo sad? Uvek sam bio na strani protivnika menjanja imena ulicama: ono što već ima ime, treba to ime i da zadrži; ko hoće da vežba kreativnost, neka gradi nove ulice; jednom mora da se prekine taj idiotski začarani krug "nultih tačaka istorije" na svakih par godina ili decenija, u kojem se svaki sledeći moćnik simbolički iživljava nad prethodnicima, a delatno nad podanicima. Toga sam se držao i kada je trebalo da ulice ponesu imena po ličnostima o kojima mislim sve najbolje (recimo, po Džonu Lenonu u Novom Sadu ili po Zoranu Đinđiću na Novom Beogradu). Najspornije od svega je kada se neka ulica već zove po nekoj ličnosti, a vi je "ukidate" u ime neke druge: da li to znači da je dosadašnji simbolički "vlasnik" retroaktivno osuđen za neki do tada nepoznati ili nepriznavani greh, ili šta? Da li, uostalom, mislite da bi jedan Džon Lenon bio jako srećan da čuje da je u njegovo ime sa ulične table proteran jedan antifašistički borac Španskog građanskog rata!? Nema sumnje da bi se zahvalio na ponudi i saopštio da se na njega u toj stvari nipošto ne računa.
Zbog svega ovoga, trebalo bi da sam, u najmanju ruku, pun razumevanja za stanovnike niškog Južnog bulevara. Utoliko pre što promena imena ulice podrazumeva i troškove, i haos višegodišnjeg "prelaznog perioda" i vaskoliki maltretman građana koji moraju da menjaju dokumenta. Naravno, država se svih ovih godina pravi blesava glede kolateralnih posledica njenih sopstvenih poteza, iako bi joj elementarna pristojnost nalagalo bar ovoliko: da ne naplaćuje ama baš nikakve troškove i pristojbe za izmenu dokumenata građanima koji se, pobogu, nisu nikuda odselili niti su promenili prezime, nego im je ulica promenila ime, što nije bio akt njihove lične volje. I da, naravno, niko ne mora da menja ta dokumenta pre kraja "prirodnog" roka važenja.
Zašto mi onda sve ovo u Nišu ne miriše prijatno? Svi su peticijanti jako slatkorečivi, nije da oni, ne daj Bože, imaju nešto protiv Šabana B. ili protiv Roma "kao takvih", daleko bilo, ali… Zašto to ipak ne bi bilo negde drugde? Na primer, u toj uličici gde je živeo, u Jahorinskoj – Jahorina se neće buniti, zar ne? Ili bilo gde drugde tamo preko, over there, u mahali, "među njegovim narodom", kako reče jedan pronicljivi južnobulevarac? A ne kod nas, Belih Većinaca – dopisujem ja ono što nije izrekao, verovatno na taj način ni pomislio, ali za šta valjda ni sam ne sluti jasno da nekako neizbežno proističe iz toka njegovih reči i misli, kao onaj sledeći mentalni zavijutak u kojem rasizam prevazilazi stadijum latentnosti.
I dalje sasvim ozbiljno mislim da treba zavesti bar desetogodišnji embargo na promenu naziva bilo koje ulice u zemlji Srbiji. Samim tim, slažem se i da taj niški m. f. Južni bulevar treba i dalje da nosi to ime, ako se pokaže da većina njegovih stanovnika tako želi. Na drugoj strani, znam da je Šaban B. zaslužio nešto mnogo bolje od bilo koje ulice koju mu Niš ili Beograd mogu ponuditi, ali znam i da – kao svaki ukleti pesnik – ni u smrti, a kamoli za života, nije dobio i neće dobiti po zasluzi, nego onoliko koliko mu Sveta Osrednjost odmeri. Kako god bilo, da sam ja netko, svakom bih stanovniku tužnog Južnog poklonio po jedan Šabanov disk Ašunen romalen: red je da se i njima desi Lepota. Neki će je prepoznati, drugi neće; više od toga, uostalom, nikada i nigde ne biva. Neko od nje postaje bolji čovek, drugome se i nad njom samo podriguje i prdi. A ulice ko ulice – one nam ništa nisu krive.