Kad sam video Onu Naslovnu Stranu Qrira, sa prilično maloletnim sinom Olje Bećković u naslovnoj roli, iz usta mi je spontano pokuljala bujica prilično maštovitih psovki na račun Oblika Života koji su to smislili, ali neću vam ih ovde reprodukovati, da me predsednica Ljilja S. ne ukori kako "vređam koleginice i kolege" samo zbog toga što su ništarije i barabe, što stvarno nije lepo od mene. Čuj, koleginice… Čuj, kolege… Šalim se, naravno: i Ljilja je S. – u lično ime i u ime Organizacije – oštro i s punim pravom osudila ovo medijsko nepočinstvo; pošto se ovde nije radilo o ratnom, nego o mirnodopskom pokušaju ubistva, nije naišla na ideološke prepreke za osudu.

Kako god, malko sam umoran od jalovog prozivanja Qrira i sličnog ekološkog otpada: sve što se o tome moglo reći i napisati, rečeno je i napisano. Lično sam se time bavio toliko da mi je preselo. Povoda je do sada bilo onoliko; ovaj, najnoviji, sigurno nije ni prvi ni poslednji, mada jeste jedan od najogavnijih do sada. I sve to nije urodilo plodom: sve ostaje isto, samo malo gore. Pa, jesam li nakon svega toga išta pametniji? Možda samo utoliko što mogu da potvrdim ovo: u pravu je veliki Danac Seren Kjerkegor, koji je – i sam proganjan od Niščih – svojevremeno pisao da nije dovoljno kažnjavati urednike govnoproizvodne i govnoprerađivačke štampe: treba, brate mili, naći načina pa nekako kažnjavati i njihove glavne saučesnike – čitaoce… Oni nikako nisu nedužni u toj stvari.

U međuvremenu, pozabavimo se malo jednim aspektom priče koji, koliko sam video, niko nije dotakao, a nije da se tu nema o čemu govoriti. Qrir je, dakako, računao na efekat širenja moralne panike proglašavajući Oljinog sina "narko-dilerom". Kada se ispostavilo da od toga nema ništa, nego da je dete samo malko duvalo sa ortacima u školskom dvorištu (a onda se isprsilo da je sva pronađena vutra njegova, možeš misliti), Qrir je, dakako, udario u demagošku kontraofanzivnu kuknjavu opšteg tipa o "strahotama narkomanije", koja je sigurno sledila krv u žilama bezbrojnim Tetkama S ‘Ladnim Trajnama, koje su zgranuto coktale i odmahivale glavama ispod zadimljenih hauba, škrlješteći se i horski krešteći da je krajnje vreme da se, bre, stane na put ovim bitlesima što Piju Drogu… Tačnije: pola piju – pola Našoj Deci daju…

Ta mi se Blažena Prostota u svemu tome još i čini nekako nevinom u svojoj beslovesnosti: kao što dete ne zna šta je trista kila, tako ni ona u načelu ne razlikuje džoint od glavice kelja. Čudnijim mi se čini svojevrsno licemerje koje dolazi s druge strane, od onih koji se opravdano zgražavaju nad medijskim linčem nad majkom i sinom O. B. i L. V., a da pri tome u zalog svom zgražavanju nisu u stanju da ponude ništa više od uopštenih proklamacija i otmenog coktanja u neverici (ovo je, dakle, jedan od onih slučajeva kad se mnogo cokće sa obeju strana; stranci koji su ovih dana prolazili kroz Beograd sigurno su se pitali odakle dolazi taj sveprisutni, čudni zvuk).

Šta hoću da kažem? Brothers & sisters, ne bi li bilo nekom vrstom minimuma javne odgovornosti da se lepo i razgovetno kaže da ono što je učinio maloletni L. V., okej, nije nešto zbog čega bi ga baš trebalo pohvaliti i nagraditi, ali da je to nešto što nije nikakav izuzetak i Težak Eksces, nego nešto što je – svidelo se to bilo kome ili ne – odavno, bar tri decenije unazad, nekom vrstom inicijacijskog rituala za mnoge (naročito) velegradske mladiće i devojke tinejdžerske dobi? Treba li da budem još jasniji? Okej, biću još jasniji: svi smo kadgod duvali negde u parkiću, usred mraka. Dobro, preterujem: naravno da nismo svi, ali većina jeste. Jesam li i ja? Dakako da jesam, pa nijesam ni ja šugav?! I to nisam samo pućkao, kao mladi Klinton, no sam i uvlačio; mislim, džaba duvaš ako ne uvlačiš, je li tako?

Oko te stvari nakotilo se isuviše mistifikacija, i već je sasvim nepodnošljivo lebdeti u balonu te Velike Laži. Ne kažem da su marihuana i hašiš "dobri", ne kažem ni da se nije dešavalo da nekome nesrećniku budu usputna stanica ka mnogo težim i uistinu opasnim supstancama, ali dobro znam, ličnim i generacijskim iskustvom potvrđujem: znatna većina nas, nekadašnjih balavih parkovskih duvača, postali smo normalni (mnogi čak, avaj, odviše normalni) radni ljudi & graždani, ljudi s porodicama i ozbiljnim karijerama, uredni punitelji državnog budžeta; od one manjine koja je zaglavila na tegobnom probijanju kroz život, više ih je nastradalo od alkohola nego od ilegalnih opijata… Ovo ni u ludilu ne znači relativizaciju opasnosti od narkomanije: narkomanija je iz milion razloga odvratna, grozna, ponižavajuća, destruktivna; gledao sam takve stvari iz dovoljne blizine da mogu da posvedočim. Ali, poneka seansa duvke u parku jako je daleko od narkomanije, ili bilo čega sličnog. Od deset ljudi mlađih od pedeset godina koje ćete večeras sresti na ulici ili, u bilo kojem svojstvu, videti na (bilo kojoj) televiziji, bar osam je makar probalo neku travku. Ali je to ostalo epizoda u njihovom životu, jedna od relativno neizbežnih stavki na putu odrastanja, a odrastanje je u nemogućem današnjem svetu složen, težak posao koji zahteva 24-časovni angažman… I tu te vrebaju svakakve ozbiljne pogibelji: od heroina do Qrira.

Drugim rečima: postoji li neka fundamentalna razlika između maloletnog L. V. na jednoj strani, te ovog koji piše i mnogih od vas koji ovo čitate, na drugoj? Tjah, tek dve stavčice: 1. nas nisu uhvatili; 2. mi nismo deca slavnih roditelja. Obaška što u naše vreme nije bilo ničega sličnog Qriru. Što znači da je L. V. u gorem položaju, jer odrasta u odvratnijem i surovijem vremenu. U naše doba, naime, kanibalizam je bio najstrože zabranjen!