Predsednik Tadić primio je strip-crtača Somborca i ohrabrio ga da samo tako nastavi, plači, muftijo, pa ne može predsednik kad god se neko oseti uvređenim da lično presuđuje, nije on veliki vezir, ni sultan, mada ni pred cara ne verujem da je dospevala svaka uvreda. Predsednik bdije nad celom Demokratskom strankom i nad celom Srbijom, pa ako mu partije i nisu sve podjednako mile, vere i crkve su pred njim sve jednake. Predsednikovo je znači da brine o celini. U koju celinu ulazi i sloboda štampe, a ne samo sloboda i svetinja veroispovesti.

Muftija je hvala Bogu (Alahu, Budi etc.) mlad čovek, ali kad bi daleko bilo dopao bolesničke postelje predsednik bi svakako dolazio sa pomorandžama i rečima utehe, kao što je obilazio patrijarha, to važi i za vođe manjih verskih zajednica, pa i za rukovodioce sekti, jer su i sekte ravnopravne, ako samo ne naginju terorizmu ili prinošenju nedobrovoljnih ljudskih žrtava.

Muftijina govorancija o krstu koji mu se u fotomontaži obreo na glavi (nisam video to likov. delo) odisala je netrpeljivošću – jeste krst simbol druge vere, ali među simbolima zar isto ne treba zavlada izvesna trpeljivost i suživot?

U Americi sam svirao na jevrejskoj svadbi gde su nam svima dali kape (jarmolke, imam je i sada) i ja sam pomislio: misle da sam Jevrejin, ili ovo dobijam umesto ruzmarina da bih se osetio punopravnim članom ove neponovljive skupine? Dobro, ja nisam patrijarh, ni muftija, i ovo o čemu pričam nije bilo u novinama, nego u stvarnosti, ali je palo neko prerušavanje protiv kojeg nisam imao ništa i nisam pitao: da nemate možda četničku šubaru, srbijansku šajkaču ili kakvu bilo kamilavku?

Kad smo kod jevrejstva, jednom mi se u Filadelfiji naklonio pun kombi rabina, ja sam sedeo takoreći u izlogu picerije, njihovo se vozilo zaustavilo na semaforu, bili su svi sa istovetnim bradama i šeširima, naklonio sam se (bejah i sam crnobrad u ono doba), otpozdravili su mi klimoglavom kao jedan, bilo zato su uljudni bilo zato što su pomislili da sam njihov; ćerka se moja družila sa Jevrejima, kao uostalom i ja, od duga vremena potegli su školarci bili i moj slučaj, jer sam nekoliko meseci bio bez posla. Eliot je rekao: "Mislim da bi Ljuba mogao biti jedan od onih starih ljudi koji sede u podrumu sinagoge, piju ‘maniševič’ vino i raspravljaju o veri"; muftija se očito protivi ma i privremenoj ma i virtuelnoj maskaradi, ima da se zna ko je ko, svak ima svoj dres, svoj grb, svoj žig!

Ni nekoliko dana nakon prvog vala uvređenosti nije muftija omekšao, nego je dapače kazao: zar i pravoslavna crkva i njeni vernici nisu uvređeni što se njihov simbol našao na telu i glavi pogrešne osobe? Pa nisam se uvredio, o muftijo, to su apstrakcije, ja se više uvredim ako neko izgazi moj rasad ili ako izgrebe moj auto, vidi prošlo "Vreme", broj taj i taj, uvredim se i kad moji upale džamiju, koja jeste i simbol, ali je nadasve konkretna (konkritna), aktivna bogomolja! Kad se pak neko zagrcne nad pukim simbolima i kad izjavi, što muftija nije izjavio, ali mnogi jesu, da su zbog krsta, polumeseca ili Davidove zvezde toliki ljudi dali i uzeli život pomislim: bilo bi bolje da nisu.

Pre petnaestak godina je predsednik Milošević (tačnije fotografija njegovog lica) bio montiran na neznano čije mišićavo muško telo, pisao sam u ime tog obezglavljenog bildera da sam uvređen što se moje telo našlo u neprirodnom spoju sa glavom koja ne tvrdim da je manje vredna od moje, ali naprosto nije moja. Sad muftija varira to pitajući se zašto i pravoslavno sveštenstvo i vernici nisu uvređeni što se mantija časna i krst časni na papiru dodiruju sa telom tj. fotografijom osobe koja predvodi drugu zajednicu? Pa ništa to nije, o muftijo, bilo pa prošlo, u ovom se trenutku sto hiljada drvenih krstova klati na ogledalima u kolima, milioni zlatnih krstića na lančićima priljubljeni su uz prsa pripadnika oba ravnopravna pola, gradimo megakrstove u Nišu, Kragujevcu, ako je jedan krst utrošen na fotomontažu – šta ima veze! Simbol i jeste simbol zato što nadživljava svakodnevnu upotrebu, dobro, i muftija je simbol, ali ostaće simbol i ako se neko bude našalio sa njim: nema potrebe za osvetom, za brzom kaznom: kako da "Blic" prikupi sto miliona evra za odštetu ako ga hiljade muslimana budu bojkotovale odričući se zbog muftijine preosetljivosti i same nagradne igre?

Ali vratimo se još jednom predsedniku, koji dvori novinare a mogao bi sve da nas pohapsi ili makar pootpušta (lepa reč). Primivši stripocrtača tovariscch Boris probudio je među poslenicima sedme sile nadu da će jednog lepog dana i oni biti primljeni te isto tako obodreni, umalo ne napisah odobreni, da istraju u pošalicama na račun najviših državnih velikodostojnika, ali možda smo se i preračunali: šta ako je predsednik primio crtača zato što sebe voli da vidi i nacrtanog?

"U kakvu god me situaciju smestio, kakve mi god reči prišio, crtač mora da me nacrta, i taj crtež je moja amajlija, jer lice govori uvek više nego oblačak nad njim! Strip! Čitajući o Timu Tajloru jesam li slutio da ću i sam biti ličnost iz stripa ili mašte! Vladari su pozirali vodećim slikarima, vajarima, što ja od naših umetnika ne zahtevam, mada ne bih imao srca ni da ih odbijem, samo ako bi mogli da me portretišu i klešu džumle, dok se ja vakcinišem, dok primam nekog glumca ili dok prekorevam beskućnike što su gradili kuće na klizištima, nad provalijama, klancima, talasnim potkapinama i u živom blatu.

Neću, međutim, nikad pozvati novinare koji pišu o neilustrovanom meni, jer sam tada prepušten sugestivnosti njihovog stila – nema mog blagog lika, jedne od ikona XXI stoleća koja čeka svog Vorhola da ju umnogostruči, da ih osmehnuto i nadmoćno demantuje na licu mesta."