Oduvek sam strepeo od velikih i važnih sportskih takmičenja, onih na kojima učestvuju reprezentativci, gde se pomalo vidi ne samo kakvi su ti naši sportisti, nego i kakvi smo mi ljudi. Bilo me je stid one vrste poraza koji izgledaju kao izraz mentalitetske slabosti, kad se ne izdrži do kraja, kad se pred svetom pokaže malodušnost, strah, inferiornost. A onda na to još dođu komentatori s pričom o sudijskoj nepravdi, koja se i ne objašnjava nego se podrazumeva kao deo tužne nacionalne sudbine.

Vidim da ovaj provincijski smrdljevak i dalje lepo cvate, zalivan redovno sa svih strana. Ali, dosta o tome. Sad nešto sasvim drugačije. Bar naizgled.

Dakle, štošta se ovde promenilo i popravilo ali, ako pogledamo, popravlja se samo na jednoj strani, onoj koja je i bila bolja, koja je pre četiri godine prevladala i otključala kapiju one tamnice. Na drugoj strani ostali su radikali i nešto malo SPS-a, na njih otpada gotovo polovina Srbije. Poneko dokazuje da ni oni više nisu isti, manje psuju i vređaju, ali zar ne bi trebalo sačekati još koji znak razuma? Razumem da je teško podnositi činjenicu da toliki narod i dalje glasa za nešto nemoguće, ali stvar se ne može rešiti tako što ćemo se dogovoriti da se lažemo.

Da, jeste ovo nekakva demokratija i u načelu trebalo bi da narod može da dobije sve što traži i za šta se većinom izjasni. Ali, u ovom žalosnom slučaju svako je dužan da uradi sve što može da spreči da ta radikalska politika dobije većinu, onako kao što će svako pokušati da spreči nečije samoubistvo. Pritom nije problem u ideologiji desnice, čak ni u ekstremizmu. Radikali su tokom devedesetih bili u vlasti ili uz vlast, a u opoziciju su prelazili samo onda kad bi Milošević pokušavao da se ispetlja iz ratnog košmara.

Bili su protiv Dejtona, protiv sporazuma Černomirdin–Ahtisari i onog iz Kumanova. I sad se ponose time što nisu prihvatali te kapitulacije. Kažu da je trebalo još malo izdržati, NATO je, kažu, bio pred slomom. Srbija se valjda dobro držala, a NATO je trpeo gubitke. Verovati u ovako nešto i voditi državu nije moguće. A radikali ne samo što u to veruju, nego su prošle nedelje tri dana samouvereno zamlaćivali Skupštinu Srbije i ostatak naroda jednom zjapećom budalaštinom koju su nazvali Rezolucijom o zabrani povlačenja tužbe protiv zemalja NATO-a.

I nije bilo načina da im se razložno objasni da se tužba ne povlači a da je takva rezolucija štetna. A sve što su izgovorili njihovi predstavnici moglo je svakoga da uveri da su radikali više nego ikad raspoloženi da ponovo zaključaju Srbiju. Držali su se kao da je vreme već pokazalo da su bili u pravu, da jedino oni nemaju čega da se stide i da su valjda ponovo pred pobedom u onom istom ratu protiv ostatka sveta. Slušate te govornike i nastojite da pogodite koji je više neuk nego zloban, a koji obratno.

Ovde bi trebalo da su u toku rasprave o raznim detaljima ekonomskih reformi, o tome šta još i kako privatizovati i kako raspoređivati budžetsku crkavicu, a radikali bi sve to da vrate na nultu tačku, to jest da zamrznu i sačekaju da Srbija najpre dobije ratnu štetu od ne znam koliko milijardi. Jer, kao što je poznato, posle svakog rata pobednici se izvinjavaju i plaćaju poraženima.

A na to sad dolazi i odbrana Slobodana Miloševića sastavljena od zavereničkih teorija i selektivnih istorijskih podsećanja, uz optužbe protiv tradicionalnih srpskih neprijatelja, sve umešeno prema ukusu obične srpske ludosti. On, naravno, ima pravo da se brani kako god mu padne na um, ali zar nije simptomatično što je izabrao da se predstavi kao samo jedna u beskonačnom istorijskom nizu nedužnih žrtava sudijskih nepravdi, antisrpskih dakako.

Za Srbiju problem nije u tome što Milošević od svog procesa u Hagu pravi politiku, nego što takvu politiku radikali u zemlji nastoje da prodaju. A pritom se deo takozvanih demokratskih snaga drži kao da znaju da su radikali u osnovi u pravu. Kad Nikolić podigne glas, snebivaju se i povlače kao da su zatečeni u nečemu stidnom. A pritom je reč samo o najotrcanijim glupostima iz patriotskog repertoara.

Iz te vlastite slabosti dosetili su se da radikalima treba priznati pun demokratski legitimitet, pošto već imaju onoliko glasača. Pa, žao mi je. Radikali očigledno u dogledno vreme neće moći da postanu normalan akter političkog života, dakle sa šansama da učestvuju u vlasti. Onaj ko pokušava da ih uključi i predstavi kao samo jednu od stranaka desnice, gura zemlju u duboku krizu i u novi ciklus sporova sa Zapadom.

Ono što radikali predstavljaju nije loša politika, to uopšte nije politika, to je srljanje u poraz. Oni će reći da je nekakva pravda na njihovoj strani. Nije, a i da jeste, koga briga? U politici, kao i u sportu, može da se teži jedino pobedi. Ako se prisetimo, to je bila jedna od stvari koje nisu mogle biti oproštene pokojnom Đinđiću. To što je drsko odbacivao tu buđavu ideologiju sudijske nepravde i poraza. Što je imao ciljeve, jasne i javne, i svakome pokazivao kako se ka njima ide najkraćim putem.

Da je sreće, ljudi bi pažljivo slušali kako se Milošević brani na sudu, samo zato da dobro shvate gde je grešio i šta politika nikad više ne bi smela da bude. A ne zato da se rasplaču nad sudbinom srpstva i okrutnošću sveta.