Malo-malo pa se sporečkam sa nekim ko strahuje šta će biti sa našim jezikom, ne beri gajle, kažem, jeziku niko živi ne može ništa (kod Brodskog sam nedavno našao da se jezik služi nama, i više nego mi njime, a to sam nezavisno od nobelovca i sam podozrevao, laskavo, nema šta); obećavao sam da neću više ništa zucnuti o jeziku, dizao sam dževu kad je Vlada trošila novac da "Politika" i mudrobrižni rodoljupci spreče nestanak srpskog jezika i ćirilice, a sad zar se ne oštrim da radim isto to?

Pa nije baš isto: moja borba biće takoreći besplatna, u svakom slučaju neće državu ništa koštati, drugo, ne borim se za opstanak jezika, nego se, poslednii raz, suprotstavljam modi, novoj ustaljenosti koja nije svesna sebe i koja dakako ne pamti kad se otrgla pravopisu i kad se oholo postavila prema strukturi i duhu jezika, kad je počela da se suprotstavlja ne samo našoj književnosti nego i našem usmenom govoru, evo, pokušajte sami, pročitajte naglas: "u gradu Kragujevac, u državi Srbija", videćete da ne ide.

A pogledajte vest iz prvog dana zlatne jeseni: "U gradu Šarlot, u američkoj državi Severna Karolina, uvedeno je vanredno stanje…" Pa, braćo moja svekolika, nije vam ovo reka na čijoj sam obali provodio svoju bezbrižnu sredovečnost, a koja zove se Schuylkill. Nije ju baš lako ni pravilno napisati, ni izgovoriti u duhu jezika onih koji su joj ime dali dok su lovili bizone. Ako bi neko na srpskohrvatskom napisao "na reci Schuylkill", ja bih mu to prvi halalio, ne znamo, zaista vam kažem, kakvim bismo je nastavkom okitili, i može stoga da ostane u prvom padežu, mada je moguće reći "na reci zvanoj Schuylkill". Dobro, u medijima se i žuri i špara, ali Karolina, bila severna, južna, istočna, ili zapadna, zar se ne menja kao "mandolina"? U Šarlotu je čak igrao neko od naših košarkaša, i stariji novinari umeli su da ime tuđinskog grada provuku kroz naše padeže – doklen danas su svi izveštaji iz grada Šarlot ostali u prvi padež, a zašto? (Sad, gle, štrči ovo "iz grada"; budimo, dakle, dosledni: danas su svi izveštaji iz grad Šarlot ostali u prvi padež. Što je najgore, ili najbolje, ili što je svejedno, i ova rogobatli tarzanština pokazuje se kao podvoz dovoljno dobar za osnovnu poruku!)

&

Moda obuhvata ne samo toponime u inostranstvu, sad se piše "u selu Orlovat", tja, priznajem da se i u ovome nakaradluku daje razabrati šta je pisac hteo reći, ali ako ovo postaje norma, obezbedimo joj pravopisnu zaleđinu, dajmo je uknjižit kao novu mogućnost, kao vid dobrodošlice sintaksi drugih jezika, kojima govori stanovništvo država razvijenijih od naše. Prethodnoj normi ("u selu Orlovatu", "Na planiniii, na Jeliciii…") možemo iz pukog pijeteta, kao novcu koji će biti ukinut, odobriti opticaj još pet godina, otkud znam, dok njena odmena ("u selu Orlovat") ne prodre u svaku poru ove naše jezičke kože iz koje se ne može.

Opirao sam se čistunstvu, i više nego zagađivačima, ali nisam, kao ni drugde uostalom, imao uspeha. Svak u svom srcu znade da je u nekom trenutku svog dijalektičkog razvoja bio tipičan jezički pomodar, poluslepi, a poletni sledbenik autoriteta koji su nicali gde ih niko nije sejao – ko nije uživao da i sam bude prozelita? Nismo li se radovali i gordili što znamo da se kaže "pored telefona", jer, tako su nam pametnjakovići govorili, čovek ne sedi i ne stoji na telefonu, nego je pokraj aparata; tako je i moj dobar znanac, sveže prosvetljen, a svestan da je majka njegovog druga lektorka, kazao da je pored telefona, da bi mu odonud bilo rečeno: "Ništa ti ne vredi što si pored telefona, Kizo, Stenli nije kod kuće!"

&

Sam sebi izgledam kao vlasnik faličnog pansiona, koji je dva minuta predusretljiv, prijazan i štaviše ponizan, da bi se ubrzo sporečkao sa gostima i da bi iz njega izbile sve njegove predrasude koje su kudikamo dublje od njegove neukorenjene gostioničarske dobrohotnosti; govorim sam sebi "kako je tako je", ali svuda prisilno slušam radio, ili muziku koju vlasnik SUR-a na USB-u zavešta svojim robovima da ju puštaju bez ijednog minuta milosti tj. pauze, pa dobro, šta je sad, evo šta: ne peva više niko kao Arsen Dedić u "Kući pored mora": od tebe, od mene… Na snazi je "odtebee", bezmalo kao jedna reč (sa zakržljalim ili prežaljenim d); novoskovano "otebee" celo hrli svome kraju, naglašeni su "o" i drugo "e", "o" se peva što je moguće odsečnije, kao da ga umetnik/umetnica iskašljava, dužina je na drugom "e"; prvo "e" je, poput Srbije u miru, sve pogubilo; možda se negde tako i govori, pa je to preneseno i u muziku, što je onda na svom mestu i za pohvalu je, pevaj kao što govoriš, ali sada savremene zvezde u Srbiji dosledno i saborno pevaju "kodtebeee", "zatebee", "krajtebee", "zbogtebee"; u tome uživaju, kao što je nekome puno srce kad kaže kako je nešto ishendlovao, ali izgovorite naglas "zbogtebee nam je ovako kako nam je, zbogtebeee i tebi sličnih", biće to isto kao da ste kazali "u gradu Beograd, u državi Srbija".

Pa dobro, šta da se radi? Ništa. Značenje se, kakvo je da je, uvek probije do adresata, nisu li još braća Marks i Engels rekli da svaki narod ima jezik kakav zaslužuje?