Iako predstavnici vlasti koriste svaku priliku da javno podrže slobodan pristup informacijama od javnog značaja, u praksi stvari stoje drugačije. Najpre, ne postoji jedinstvena vladina politika po ovom pitanju već svako ministarstvo, odnosno državna institucija ima svoj odnos prema načinu na koji građanima omogućuju pristup ovim podacima. Tako se dešava da informacije bivaju dozirane, to jest da činovnici odlučuju šta javnost treba da zna, umesto da građani sami biraju šta ih zanima. Naravno, sve ovo što ste do sada pročitali odnosi se na Veliku Britaniju i objavljeno je prošle nedelje u "Gardijanu", u okviru zapomaganja na račun slobode informacija od javnog značaja u toj zemlji.

Da se ne bi neko u Srbiji bezrazložno veselio kako, eto, i kolevka demokratije ima problem sa javnim informacijama a ‘de neće Srbija, valja napomenuti da je u Britaniji problem u tome što su javne informacije u principu dostupne, ali ako za to platite. Protivnici ovog pristupa kažu da su javne informacije proizvedene novcem poreskih obveznika te da nema svrhe da se dvaput plaćaju i traže da sve bude dostupno na internetu i to odmah. Procenjuje se da bi to donelo znatne uštede društvu (ubrzalo bi privredne tokove i donelo nove strane investicije), a iz te uštede bi se moglo finansirati upravljanje slobodnim informacijama, što inače košta.

Za razliku od V. Britanije, SAD i Kanada javne informacije već godinama stavljaju na internet i oko toga se napravio novi biznis – analiza javnih informacija. Američko novinarstvo danas je nezamislivo bez pristupa bazama podataka koje sadrže najrazličitije javne informacije i istraživačko novinarstvo svodi se često na sposobnost da se u tom moru uoče nepravilnosti koje ukazuju na neku negativnu pojavu (korupciju, utaju ili naprosto činovničke gluposti koje poreznike skupo koštaju). Sistem nije idealan, ali teži tome da se sve stavi na uvid građanima, osim onoga što se proglasi državnom tajnom.

Trag te ideje primetan je i u Članu 51. Predloga novog ustava Srbije gde se kaže da "svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom". Ovim je napravljen pomak u odnosu na važeći ustav, ali je velika šteta što pisci Predloga nisu imali hrabrosti ili širine da odu malo dalje i svim državnim institucijama nalože da SVE informacije od javnog značaja objavljuju, OSIM u slučajevima koje predvidi zakon. Internet je idealan medij za objavljivanje budući da su troškovi (kada se sistem jednom formira) mali, a pristup zaista ima svako, baš kako su autori potencijalnog ustava (valjda) zamislili.

Internet i dostupnost informacija od javnog značaja nerazdvojni su u današnjem svetu, a građanima Srbije (ukoliko ovaj Predlog ustava prođe na referendumu), dakle preostaje da se za ta svoja prava izbore kroz pomenute zakone. Postoje najmanje tri opcije: prva i najbolja je da sve bude slobodno i pristupačno na internetu osim onoga što se proglasi državnom tajnom (kao u SAD), druga je da u načelu sve bude slobodno, ali po državnim arhivama (papirima), te da proces pristupanja informacijama traje nedeljama kao u XIX veku (što bi bilo pogubno za svaki pokušaj kontrole rada javnog sektora). Treće rešenje je ono protiv kog se u Britaniji bore, a to je da zakon pristup uredi kao i javni saobraćaj: svako ima pravo da se vozi, ali ako tu vožnju plati.