…grad u kom si gotov ako nemaš auto, jer je gradski prevoz gori od svega što ljudsko biće može da pojmi, ti autobusi su namenjeni za prevoz stoke a ne ljudi, prema ljudima se ponašaju kao da su životinje i niko se ne buni, svakodnevna pojava je da se ponašaju prema tebi kao da si životinja, ako moraš da putuješ autobusom moraš da se navikneš da te svakodnevno tretiraju kao životinju. Neverovatno, Moja, vozači tih autobusa su sigurno bili patološki kriminalci još od najranijeg uzrasta, odnosno plaćeni kriminalci su postali vozači autobusa, reče mi Vega, ovi tipovi su bez sumnje mučili ljude i pravili masakre tokom građanskog rata, a sada su se profesionalno preusmerili na vožnju autobusa…

(Orasio Kasteljanos Moja: Gađenje; Puna kuća, Beograd 2005)

Ponovo sam se obreo u jednoj od onih uskih, žutih stoličica kojima predostrožna Olja Bećković unapred kažnjava sve svoje goste za ono što će ovi tek izreći. Ruku na srce, neretko je ta mera sasvim opravdana. Ne bih ovo svoje večernje javno ćakulanje spominjao – sve u rok službe – da mi se nije dogodilo nešto, rekao bih, krajnje zanimljivo: upitan za svoj ovonedeljni "utisak van liste", požalio sam se kako sam dve večeri zaredom zakasnio na poslednju osamdesettrojku (o neprocenjivom kulturološkom značaju ove beogradske autobuske linije v. "Vreme uživanja: Osamdesettrojka", "Vreme" br. 544), što mi je, osim duševnih boli, nanelo i stanovit neplaniran te nepotreban trošak u novcu i vremenu. Sve bi to uistinu bilo Moj Privatni Problem da ja nisam obe te večeri došao na stanicu više nego na vreme, ali sam mogao samo nemoćno-besnim pogledom da otpratim odlazeće prometalo: vozač je, naime, krenuo sa Crvenog krsta bar pet-šest minuta ranije nego što bi trebalo (23.50), pa se obreo čak u Nemanjinoj u trenutku kad je tek trebalo da pođe sa Krsta. Ovakvi ispadi su, uostalom, česta pojava na ovoj neverovatnoj, svakog proučavanja dostojnoj lajni, nekoj vrsti GSP–čistilišta za grešnike.

Jakako, nisam nameravao da se bavim nevažnim anegdotama iz mog privatnog života nego da na jednom "malom", a indikativnom i svima razumljivom primeru iz svakodnevice po(t)kažem jednu od najnepodnošljivijih osobina lokalnog mentaliteta: to kako ovde manje-više niko neće da radi svoj posao onako kako treba, čak i ako mu je za to dovoljan ručni sat i nešto ljudske pristojnosti i profesionalne čestitosti. S druge strane, nema tog Velikog Brljavka u ličnom i profesionalnom životu, nema te Gomile Ničega koja vam ne bi umela i htela iscrpno izreći svoje "ispravne poglede na sve" (L. Kolakovski), u rasponu od Tadića, Koštunice i Novog svetskog poretka pa do budućnosti kosmičkih istraživanja. S treće strane, nije sve u "mentalitetu": nešto je i u gotovo posvemašnjem odsustvu opasnosti od posledica vlastitog prostakluka. GSP-ov Miško može da me šikanira, da mi bezobzirno tanji živce i buđelar, zato što zna da za to neće odgovarati jer ga niko zapravo i ne kontroliše. Obaška što ga niko ne demantuje u čvrstom uverenju da treba da dobije orden zato što se udostojio da uopšte odveze turu, a mogao je i drugačije, samo da nije tako dobar i duševan. Kako god, sve sam ja to lepo – i lepše – izdivanio, ali sam od svih u studiju (osim možda kamermana) dočekan beličastim pogledima zblanutog nerazumevanja: jebote, o čemu ovaj priča?! Kakve su to "privatne" trice i kučine?! Neka napirlitana šmizla je čak uporno pokušavala da bude ironična i duhovita na tu temu. Uskočilo to direktno iz banatskih seljačkih taljiga u fensi kolica sas klimu, preskočilo to autobusku fazu u svom burnom dijalektičkom razvoju pa ne kapira u čemu je fora… To vam je, avaj, kanda neotklonjiv problem s našom elitom, i pravom i nabeđenom, i to svih mogućih profesija i svetonazora: ti ljudi žive u nekom paralelnom svetu u odnosu na plebs (upravo, hjah, onaj koji ih obožava utoliko više što je sirotiji i slabije pismen), njima je ova vrsta malih urbanih Slika Iz Života posve nerazumljiva, oni naprosto mentalno ne "otključavaju" tu šifru.

Kao i pre četiri-pet godina, i dalje tvrdim da vam poznavanje naravi i običaja osamdesettrojke kazuje sve što morate da znate o "srpskoj tranziciji". I, kakav je nalaz? Hm, neki napredak svakako postoji: ranije se često dešavalo da poslednjeg autobusa uopšte ne bude, a sada ga ima – ako ga uhvatite dovoljno rano, tj. dok se vozač ne opseti da mu se kod kuće hladi večera, a možda i žena, pa im krene u susret, obrisavši usput dupe tom glupom malograđanskom kerefekom zvanom Red vožnje. S druge strane, nisu svi vozači takvi: neki se ipak drže Reda kao Svetog pisma. I to je takođe opis stanja i statusa podanika ovog grada i zemlje: okreni-obrni, ti si tek golo Govno Na Kiši, u potpunosti zavisno od dobre ili zle volje svakog mogućeg pojedinca koji u tom trenutku ima neku vlast i moć nad tobom – od šalterskog službenika ili klozetfrajle pa do vozača autobusa. Ako večeras vozi, recimo, neki Pera, koji je plahe naravi i mnogo mu se žuri, bolje spremaj pare za taksi; ako je za volanom, pak, uredni i odgovorni Laza, onda je sve OK. Nevolja nije samo u tome što ti baš i ne možeš znati čeka li te iza krivine Pera ili Laza nego u tome što je suština svakog uređenog društva, svakog razrađenog društvenog mehanizma, upravo u tome da čovek, građanin, poreski obveznik, putnik, ko god već – ne zavisi od slučajnih karakternih osobina Pere ili Laze nego od objavljenih Pravila Igre, bazično istih za sve.

Eto zašto smo Mi instinktivno protiv kapitalizma, tržišta, čvrstih zakona i drugih formi Otuđenja – tamo čovek ne može da iskaže svoju individualnu kreativnost, bre! Pa makar i preko pluralizma slobodnih tumačenja naizgled jasne, jednostavne i suvoparne stvari kao što je red vožnje. Uostalom, ko vam kaže da deset do dvanaest svakome nastupa baš u deset do dvanaest? Mi, bre, još nismo usvojili ni pravilo da Nova godina počinje Prvog januara!