Čitaocima ove rubrike je, verujem, poznato da držim kako reč i misao građanina Nikolić Tomislava ne bi trebalo shvatati baš jako ozbiljno jer… kako sad to reći da bude tačno, a da ne bude utuživo… jer je građanin N. T. pomalo "veći od života", onako, ko izvesni filmski likovi. Na primer, šta znam, Bubuleja. Ili Borat. Na drugoj strani, reči predsednika države uvek treba tretirati ozbiljno – makar i samo zato jer su to reči predsednika države. Ali, šta da radimo kad se građanin Nikolić Tomislav i predsednik države sretnu u istoj osobi? E, onda imamo problem… Sistemski, tako reći.

Nije li, na primer, pre neki dan narečeni Nikolić, u legalnom svojstvu predsednika, dramatično rekao kako su "ovi naši prostori" takoreći na rubu novog rata? Ej, rat, ni manje ni više, nije to za zajebanciju?! Naročito kad ga u igru uvede osoba koja formacijski nosi ono "atomsko koferče", pa je sva sreća da Srbija nema atomsku bombu. Nego samo tomsku bombu. Koja uveliko detonira u svakoj prilici.

A i nije da je samo filmični Nikolić u pitanju. Pa, ne reče li pre neki dan Vučić Aleksandar da njegova glavna briga više nije ni ekonomska situacija u Srbiji ni bilo šta drugo u Srbiji, nego ni manje ni više nego "regionalna stabilnost"? Koja da je nešto silno i opako ugrožena. Vučić rat, koliko sam primetio, doduše nije spominjao, ili ga bar nije zvao njegovim krštenim imenom, ali to što je zloguko najavio i namignuo baš i ne zvuči mnogo bolje od toga.

E sad, ja nešto razmišljam – kako smo dospeli dotle? Zar ta da prostite sranja ipak nisu temeljito i fundamentalno iza nas? Istini za volju, kada se ovde poslednji put ratovalo, likovi poput Nikolića i Vučića bili su među najvećim entuzijastima da na njemu politički i statusno isparazitiraju (znate ono: "braćo, neki će poginete, a neki će se vrnemo"), ali nije li nam u međuvremenu lepo objašnjeno kako je to njihov burni politički pubertet kojeg se sada, kad su sazreli i socijalizovali se, i sami umereno stide? A još smo i lucidno prekoreni što se kao pijani plota držimo tamo nečijih biografija, kao da je čovekova biografija nešto važno i kao da ona o njemu nešto govori, bože svašta…

Hajde prvo da vas umirim: neće biti nikakvog rata "ovde", zato što rat nije stvar dobre ili zle volje nekoliko regionalnih političarskih lucprda, nego je to jedna demonski ozbiljna mašinerija koju je veoma teško pokrenuti jer zahteva gigantske resurse – materijalne, političke i ljudske. Iz istih razloga ju je, jednom pokrenutu, tako vraški teško zaustaviti. Nisu ratovi iz devedesetih buknuli zbog tamo nekog napaljenog bašibozuka koji bi se rado međusobno ganjao po dinarskim šumama i gorama: rat je bio državni projekat najvišeg prioriteta. Taj je rat, dakako, bio ne samo zločin nego i ludost, ali dedinjski Prvoludonja i ostale ludonje imali su za njega i resurse i dovoljno političkog manevarskog prostora, u jednoj drugačijoj Evopi, koja se još nije bila ljudski opasuljila od pada Berlinskog zida. Ništa od toga današnje ludonje, srećom, nemaju.

Pa zašto i čemu onda takav apokaliptičan ton? Jasno je da ga ne bi bilo da oni koji se koriste tom retorikom ne očekuju od nje neki dnevnopolitički profit, ali meni je važnije nešto drugo: šta uopšte omogućava taj ton, taj rečnik? Omogućava ga, dakle doslovno: čini ga mogućim, činjenica da su tzv. regionalni odnosi, a to, gle, u praksi zapravo znači odnosi Srbije sa manje-više svim ex-YU državnim i državolikim elementima, znatno gori danas nego što su bili pre samo, recimo, četiri-pet godina. Kao da se ne udaljavamo u vremenu od kobnih ratova i izgibenija, nego kao da se vraćamo unazad?

Šta omogućava tako stanje? Posvemašnja neodgovornost političkih elita? Da, takve kakve su, za bolje i nisu. Ali, ima tu jedna zanimljiva stvar. Bosanci svih fela koji danas drmaju tom nesrećnom zemljom uglavnom su oni isti koji su to činili i u nekom prethodnom periodu. Što se Hrvatske tiče, tamo je na delu kakva-takva "levo-liberalna" vlast, u mnogo čemu oportunistička: ona možda često ne čini prave stvari da

smiruje konflikte, ali treba biti ili teška neznalica ili jako maliciozan pa reći da ih svesno i sistematski potpiruje. Državica Kneza Mila drži se, po običaju, i na svoju korist, po strani od ovih zapleta, a Makedonija je priča za sebe, i ima dovoljno svojih briga. Ostaje nam, dakle, Srbija. Ako se nešto promenilo u poslednjih nekoliko godina, biće da se baš tamo, to jest tu, promenilo. Ako mene pitate, znam i šta…

Pisac hoće da kaže ovo: ljudi koji upravljaju ovom zemljom mogu čak i vrlo iskreno da poveruju kako su se "ideološki" promenili, kako su progledali, kako im je danas samo do mira, stabilnosti, rada, razvoja… Ali, ništa to ne vredi: u praktičnoj izvedbi, njihova politika nije drugo nego serija sve mračnijih, težih, komplikovanijih konflik(a)ta. Tako je na unutrašnjoj sceni Srbije (samo to sad nije tako akutno jer je opozicija preslaba) i tako je u odnosima sa susedima, koje oni duboko intimno i dalje tretiraju na način sličan nekadašnjem, to jest, vrlo im se lako bude stari resantimani, mada za njih pokušavaju da pronađu neke malo drugačije reči (Nikolić uglavnom ni toliko).

I šta onda da očekujemo? Rata bi možda i bilo da se oni i slični pitaju, ali slabi su uslovi za njega danas, između ostalog i zato što se raji ne ratuje, čak ni u kafanskim bulažnjenjima. Ali, svega drugog može da bude pa nije loše da, što bi rekao Basara, nabavite kožne gaće. Oh, niste planirali da kupujete kožne nego kupaće? O tome je valjalo da vodite računa ranije.