Neka od progresivnih društvenih nauka trebalo bi da se pozabavi bizarnim fenomenom Neke Tajne Veze mlađanih japi-revolucionara koji predstavljaju udarnu iglu aktuelne vlasti sa gradskim saobraćajnim prekršajima i sličnim nepodopštinama: sećate se, onomad je nekada onoliko omiljeni Čeda "Oženi me" Jovanović prekonoć postao odbojni Čeda Zebra, a sve zbog fertutme oko onog već čuvenog pešačkog prelaza kod Skupštine Srbije. Ono, jeste da je cela stvar bila malčice prenaduvana iliti pakosno napakovana – kao da se javnost na slučajno izabranom povodu simbolički svetila bivšem ljubimcu zbog nekih drugih nemilo gledanih stvari (džipovi, zanimljivi prijatelji Od Ranije Poznati Organima Gonjenja etc.) – ali izgleda da je to tadašnje ljuljuškanje bure u čaši vode ipak bilo početak jedne lepe tradicije…

Nu, što slučilos? U Novom se Sadu, krajem septembra, zgodio jedan od onih Slatkih Malih Uličnih Spektakala koji nam, u svoj svojoj naizglednoj sitnoći, zapravo toliko mnogo govori o hereditarnoj i nepopravljivoj naravi onoga što bi imalo biti "političkim establišmentom" zemlje Srbije, odnosno o jednom teško izlečivom shvatanju – filozofiji, takorekuć! – politike i vlasti. Beše običan dan Miholjskog leta, uredno se varile supe i rindflajši po karakteristično zaobljenim stomacima, vetroviti panonski spleen u punom jeku, kada je službeni automobil Jožefa Kase, potpredsednika Vlade Srbije, došao do mesta u Ulici Modene od kojeg nije moguće – bez specijalne propusnice – voziti dalje ka centralnom gradskom trgu, jerbo tu počinje pešačka zona. Često prolazim onuda: prolaz automobilima preče stubići povezani masivnim lancima koji kao da su zaostali iz nekog srednjovekovnog kazamata, a tu je i dežurni momak koji je jedini ovlašćen da te lance raskine i propusti vas, ako mu pokažete uredan ausvajs. U protivnom – šetnja! To je zdravo! Kasa, međutim, nije posedovao taj dokument, a trebalo je da poseti televiziju Apolo (koja se, by the way, nalazi svega stotinak metara dalje od lančane Rampe, prevaljivih u vidu lagane šetnje ukoso preko Trga slobode; meštani i istraživači se slažu da usput nema ljudožderskih urođeničkih plemena niti Trgom vitla cunami), i na kraju do posete nije došlo, što je izazvalo omanji "diplomatski skandal". Gospodin Potpredsednik je kasnije, doduše, šeretski odmahnuo rukom na sve to, izjavivši kako je "radnik obezbeđenja savesno radio svoj posao i ja se uopšte ne ljutim na njega. On je čovek dobio taj zadatak da nikog ne pusti, i hvala bogu što neko tako revnosno radi u Srbiji." Ovo su razumne reči, ama ostaje nejasno zašto se onda Kasa okrenuo na petama – alias točkovima – i zaždio nazad neobavljenog posla? Da ga nisu boleli tabani, izašao mu plik, uzbućkala se voda u kolenu, ili šta?! Mislim – šta je to bilo ako ne impulsivan, demonstrativan gest Uvređenog Veličanstva?

Samo, nije Kasin ljutiti zurück tema ovog teksta, kao što to nije ni sam narečeni Događaj, "po sebi" beznačajan do mikronskih razmera. Dešava se, jaka stvar, možeš misliti, sve je to za ljude… Ono što, međutim, Događaju pridaje "političko" – pre bih rekao: civilizacijsko – značenje, ono što ga "transcendira" do jedne od mogućih metafora Trenutka, jesu Reakcije koje su usledile, osobito ona koju je izvoleo izreći mlađani Bojan Pajtić, potpredsednik gradske vlade Novog Sada: "Razmotrićemo naše odnose s preduzećem kojem smo poverili obezbeđenje pešačke zone. Oni su ispoštovali našu odluku da u zonu puštaju ograničen broj vozila, i to samo ona koja imaju dozvolu za ulazak, ali pošto je u interesu grada da ima dobre odnose s jednim potpredsednikom republičke vlade, trebalo je da ga puste." ("Građanski list", 24. 9. 2002)

Hajde da malo razmotrimo Pajtićevo razmatranje odnosa: dakle, koliko je do njega, gradska bi vlada NS trebalo da se možda i zahvali na poverenju firmi koja je zgrešila tako što su njeni delatnici vredno i nediskriminatorno radili svoj posao – ne ulazeći, dakle, u arbitrarno filozofiranje o "dobrim odnosima" bilo s kojim motorizovanim Subjektom na planeti koji nema važeću Propusnicu – i da, umesto toga, valjda angažuju neku firmu koja će imati više sluha za "politički interes", šta god to u narečenom trenutku bilo… A na "kapiji" pešačke zone verovatno će zapošljavati friško doktorirane sociologe i politologe (Antoniću, Vukadinoviću – šta čekate? Plata je sigurno bolja nego na Univerzi), pošto bi oni najstručnije procenjivali ko bi, u "interesu grada", ipak trebalo da se proveze onuda gde, po propisu, i car ide peške!?

Pajtićev nasekirani duševni izliv jedna je od onih tipičnih detonacija koje otkrivaju dražesno "izdajničku" prirodu jezika: to je ono kada jezik sam počinje da nam govori o Govorniku, bez i mimo njegove volje i kontrole. A nije mi ovde, jakako, važan sam Govornik, nego jedan karakterističan mentalni kod, kulturna matrica koju njegovo verbalizovano rezonovanje emituje i reprodukuje-do-u-lošu-beskonačnost, "korčaginovska" politička tradicija iz koje nesvesno (a oh, tako eruptivno!) izvire. Taj je iskaz, dakle, toliko ukorenjen u stanovite predobro poznate kultur-mentalitetske kodove da počinjem da se pitam da li narečeni građanin Bojan Pajtić u ovodimenzionalnoj "stvarnosti" uopšte postoji, ili ga je napisao Nušić, samo što je, eto, tek posthumno pronađen i izveden?! Mada mi ni Gogolj glede očinstva nije baš tako nesumnjiv. Nemojte se mnogo čuditi mojoj zebnji jer NS potpredsednik nipošto ne bi bio prva Tvorevina Mašte koja vlada ovim krajevima, naprotiv, bilo je mnogo drastičnijih slučajeva: jeste li ikada uistinu dobro pogledali i poslušali likove koji su drmali tokom devedesetih – sve one voje i vukove, marjanoviće i rakaradoviće? Zar vam se ne čini da su nekako animirani? Neke je crtao Čak Džons, većinu Paja Jovanović (kad je bio mali).

A što se one rampe u Ulici Modene tiče, jedva čekam da joj izađem na crtu. Što sam ja gori od tamo nekog Potpredsednika nečega? Pa, ako prođem, ako naiđem na razumevanje sociologa s kapije, znači da su odnosi uspešno razmotreni! U kojem bi slučaju valjalo pod hitno razmotriti razmatrače.