Nema boljeg kvasca za narastanje plebiscitarne diktature od širenja uverenja kako je parlament nešto između Hajd parka i cirkusa, a poslanici skupo plaćeni pajaci, žongleri ili u najboljem slučaju gladijatori. U tom smislu, novi je saziv Skupštine Srbije, za svega dva radna dana, već zabeležio fenomenalne rezultate, prosto čovek ne zna šta bi pre istakao: onog neverovatnog Martinovića njim samim (ako Šešelja ikada vrate u Hag, trebalo bi nekako izdejstvovati da ga povede sa sobom kao ordonansa), Šešeljevo i Čankovo zdravljenje pred liftom, Radulovićevo "iju, sestro slatka" ibrećenje i teatralno padanje u nesves’ nad cenama u skupštinskoj menzi, Gojkovićkino i druga dociranja doajenu debelih živaca Mićunu, brutalno vređanje Đoleta Vukadinovića na nacionalnoj osnovi samo zato što je ponekad i u nekim raspoloženjima Vlah (zar je u tome nešto loše, i zar nam ti simpatični Vlasi – šta god inače bili – nisu brana pred pretenzijama zlih i opakih Velikorumuna?), Pajtićeva stomačna "oprem dobro" reakcija na milioniti nastavak naprednjačkog iživljavanja oko tobožnjeg "potkradanja dece s posebnim potrebama" i tako dalje.

Pa ipak, moj favorit nije ništa od toga, nego jedan mali performans u režiji (uvek produhovljenih) Dveri. Eto, da je Vučiću i njegovoj kamarili beskorisnih, ali univerzalno upotrebljivih likova lepljivih političkih prstiju ne daj bože uspelo da ih šutnu ispod cenzusa, i da im demokratska opozicija nije pritekla u pomoć, za ovo bismo bili uskraćeni… Elem, nekoliko se budućih narodnih poslanika iz ovog pokreta pojavilo u prošli petak u skupštini u tzv. narodnim nošnjama od glave do pete, kostimirani kao da su upravo odbegli sa probe KUD Abrašević, ili šmugnuli iz autobusa kojim amatersko folklorno društvo iz Žitišta putuje na turneju po klubovima naših radnika u Donjoj i Gornjoj Austriji. E sad, da je to naprosto privatna odevna praksa tih građanki i građana, ne bih mario uopšte, pristalica sam bezobalnog modnog pluralizma; živim za dan kad će neko ušetati u skupštinu s brižljivo uzgojenom pankerskom krestom, zvanom irokez iliti čirokana (recimo, možda bi Vladimir Pavićević to učinio, ali sprečiše ga dušmani da se ponovo ostvari kao poslanik). Ali nije, nego je dogovoreni politički statement, nešto čime su Dveri valjda htele na dan svoje parlamentarne premijere da prikažu po čemu se to već na prvi pogled razlikuju od drugih (aj dobro, znam da i bez toga imate ideju po čemu se to razlikuju, ali ne budite zlobni, bre!).

Šta je, dakle, u pitanju? Govorio je o tome lider Dveri Boško "što bežite" Obradović, takođe i kostimirani poslanik Ševarlić, i sukus tih umnih objašnjenja otprilike je ovaj: hteli smo tako da ispoštujemo srpskog seljaka, individualnog poljoprivrednog proizvođača, da vidi kako ima svoje predstavnike u Skupštini…

Lepo: tome parlament valjda i služi, da nediskriminativno predstavlja različite slojeve građana, u skladu s njihovim opredeljenjima. Megjutoa, šta je ovde problem? U epicentru ove simbolike ima nečega trulog, ona je u najboljem slučaju pasatistička, a nije neumesno reći ni da je otvoreno lažljiva. Naime, u današnjoj Srbiji (a ni jučerašnjoj, bogme) doslovno se niko ne oblači ovako kako su se obukli pojedini Dverjani ne bi li simbolički prikazali one za koje tvrde da ih predstavljaju. Okej, nađe se možda poneki ekscentrični pojedinac sa egzibicionističkim sklonostima, ali tu se radi o ekscentričnosti (koja je po sebi prilično "urbana" vrsta benigne sociopatije), a ne o običajnosti. Niti ko u Pomoravlju, zapadnoj Srbiji, "južnoj pruzi" ili bilo gde drugde hoda po selu maskiran kao za sabor "Prođoh Levač, prođoh Šumadiju", niti ko po šorovima vojvođanskih sela ide u širokim belim gaćama, crnom prslučetu i onakom šemširiću kao sa starih karikatura, ili pak sa šubarom kao na slici "Vesela braća, žalosna im majka" Uroša Predića. Ljudi koji su se tako odevali odavno su pomrli, zameo ih vetar vremena; današnji starci ni u mladosti se nisu tako nosili, pa ni njihovi roditelji, a mnogo gde ni njihovi dedovi i babe. Pravo da vam kažem, ne poznajem nikoga ko je takvo nešto uopšte imao u kući, makar među robom zaostalom od predaka, a oboje roditelja su mi rođeni na selu.

Pa, o čemu se onda tu radi? Ništa neobično, bez brige, to je tipično desničarska rabota: prosta(čka) desnica se uvek poziva na pripadnika sopstvenog plemena u nekom veoma prethodnom izdanju, zamrznutog u vremenu, identiteta jednom zauvek zaleđenog na nekom stadijumu koji odgovara izvesnoj kičastoj predstavi o tome šta je, kako se ponaša i kako izgleda "pravi Srbin" (ili šta god već). To je otelotvorenje njenog fantazma autentičnosti; nije paradoks, nego neizbežnost, da baš u takvoj slici nema ni "a" od autentičnosti, da je ona potpuno veštačka konstrukcija, na granici brutalne laži. Samo, ne treba imati iluzija da je ovaj fantazam ekskluzivno desničarska boljka: ne, hipsterski "levičari", razni "alter" likovi, maštaju o istom, ali svoju autentičnost traže negde daleko od zavičajnog plemena, među raznim, na primer, rastafarijancima ili tako nečim egzotično tribalnim. Stvarnost je negde drugde: u njoj, svi i u Gornjem Taoru kod Valjeva i u Bašaidu kod Kikinde i u istočnoj Moldaviji i u Laosu i u Togou zapravo izgledaju, ili teže da izgledaju, kao sasvim obični evropsko-američki civili. Pardon, ne baš svi: izuzimam one koji se ritualno kostimiraju iz ovog ili onog političkog interesa ili ideološkog svraba.