Pre nego što bude jasno o čemu se govori u ovoj kolumni, da razjasnimo o čemu se u njoj govoriti neće: o tzv. vanrednim izborima. O njima sam "sve" rekao još letos na ovom istom mestu, kada se o njima prvi put ozbiljnije zašuškalo: ta na svaki način nelegitimna i nedostojna šarada brutalno je izrugivanje s institucijama i sa samom parlamentarnom demokratijom; poletno učestvovati u njoj, makar i "protiv" Vučića, znači poklanjati nezaslužen legitimitet Uzurpatoru i njegovim hirovima, koji već debelo prelaze crtu otvoreno sociopatskog. I, da li je to moje zakeranje išta pomoglo, ikoga pomerilo k razmišljanju? Nije, kao što sam i napisao da neće. Eno gde se opoziciona telad, i "patriotska" i "jevropejska", veselo mreškaju i gužvaju pred ulaskom u klanicu; ove prve još nekako i da razumem jer nemaju šta da izgube, ali ovi drugi potpuna su misterija. Voleo bih da se prevarim (i učiniću sve u okv. sv. mogućnosti da se prevarim!), ali koliko u aprilu ili maju naši vrli demokratski opozicionari svih boja i dezena neće znati šta ih je snašlo nakon naivnog učestvovanja u pijanim političkim orgijama bez standarda i pravila, a napolju neće biti nikoga da sasluša njihove žalopojke: "Imali ste izbore, izgubili ste, priznali ste ih, šta sad hoćete?" Tzv. realpolitičare iz EU i okoline "nijanse" naših sve mizernijih ionako ne zanimaju; uzgred rečeno, biće da je baš u tome ne baš neznatan deo objašnjenja zašto EU izgleda sve jadnije.

E, sad možemo na temu. Što zbog urođene "šizofrenosti" sopstvenog političkog identiteta (okoreli radikali koji su "preumili", ili bar poverovali u to), što u pragmatičnoj (ili "makijavelističkoj", ako hoćete) nameri da pokriju što veći deo političkog spektra, tzv. naprednjaci od početka, a naročito otkad su na vlasti, indukuju svetonazornu i "geopolitičku" rascepljenost sopstvene unutrašnje strukture na "evropejce", čak bar implicitne "evroatlantiste" na jednoj strani, te na "patriote", u principu žestoke "rusofile" na drugoj (bajdvej, Panović je Zoran odlično primetio da se "srpski nacionalizam potpuno rusifikovao", do te mere, dodajem ja, da je zapravo i prestao da bude srpski u bilo kojem relevantnom smislu, postavši naprosto banalni instrument autokolonizacije). Ta podela je, da se razumemo, vrlo nesrazmerna, skoro groteskna: na prvoj strani nalazi se samo poneko iz stranačkog vrha, na drugoj veći deo rukovodstva i otprilike celokupno članstvo, naročito ono "prvoboračko". A bogme i najveći deo onog glasačkog tela kojem nije mrsko da zaokruži Vučićevo ime. A sam Gospodar, gde je on u svemu tome? Eh, nominalno – znate gde je; u banalnoj i prljavuckavoj političkoj stvarnosti, međutim, najčešće je tamo gde mu najviše odgovara, a celokupni njegov politički habitus, tehnologija i metodologija prirodno ga odvlače ka prizemnom manipulantstvu kombinovanom sa otvorenim autoritarizmom, dakle, ka glavnim obeležjima vladavine u evroskeptičnim ili otvoreno antievropskim vladama poput Orbanove ili ove nove u Poljskoj; putinovska duga senka je, dakako, odmah iza ćoška. Erdogan je tek blok dalje.

Šta sve ovo znači i šta implicira? Mnogo toga, ali prostor je vrlo sveden, zato idem na glavno za ovu priliku. Šta uopšte znači "evropejstvo" jedne manipulativne, autoritarne, suštinski sve više uzurpatorske vlasti? Njene metode su sve više "neliberalne", što bi rekao Orban, i tu je umilno cvrkutanje, recimo, jedne Zorane Mihajlović ili Jadranke Joksimović sasvim irelevantno: šta god pričale, ili, šta god o njima pričao onaj neki Đuka, one su sastavni deo mašinerije medijskog, političkog a neretko i fizičkog nasilja nad srpskim društvom, viđenog već bezbroj puta, recimo ovih dana u Beloj Crkvi. U tom smislu, zagovorniku je slobodnog društva i demokratije njihovo "evropejstvo" sasvim neupotrebljivo i ako ćemo pravo neukusno i cinično, čak i ako je u nekom strogo "geopolitičkom" smislu iskreno. Na koncu, i ta "Evropa" kao metafora određenih demokratskih standarda više nije što je bila – da jeste, Budimpešta i Varšava ne bi bili, bar na duži rok, mogući unutar njene strukture, nego bi se ili promenili ili više ne bi bili u tom društvu, jer bi iz njega bili izbačeni kao nedostojni.

Naravno, ništa od ovoga ne menja moj stav: tvrdo i čvrsto za Srbiju u EU i u NATO. Naprosto, boljeg nema ni u najdaljoj naznaci, naprotiv. "Desni" argumenti protiv toga opaki su i toksični, a "levi" najblaže rečeno infantilni. Ali, to ne samo da nije jedina relevantna linija podele, nego rastući autoritarizam unutar srpskog društva nalaže da često ne bude ni najvažnija. Šta ja imam i šta ovo društvo ima od glasnog "evropejstva" nekog salonskog cinika i licenciranog "drugosrbijanca" koji je – da li iz ubeđenja ili interesa, naposletku baš me briga – stao uz ove cinične, brutalne i farsično nekompetentne štetočine koje su zajahale zemlju? Na drugoj strani, primera radi, ni za tri života se ne bih složio s "geopolitičkim" pravcem kuda bi – da mu se može – jedan Đorđe Vukadinović odvukao Srbiju, ali to ne znači da ću sebi zabraniti da primetim da njegove analize unutrašnjeg ustrojstva vučićizovane Srbije znaju da budu briljantne. Naprosto, uvek je tako u vremenima jačanja autoritarizma, prekjuče titovskog, juče miloševićevskog, danas ovog: represija jača unutrašnju solidarnost represiranih. Na svakome je, dragi moji, da izabere stranu. U ovom se kontekstu pozivati na nominalno evropejstvo režima kao na izgovor samo je trivijalno loša kombinacija kukavičluka i političko-moralne tuposti.