Usred ove lelekuknjave nedoklanih ostataka tzv. građanske Srbije kako smo se, eto, sasvim neočekivano (!) opet našli u društvenom st(r)anju koje je poprimilo osobine autoritarne lične vladavine jednog (najpristojnije rečeno kapricioznog) čoveka, osvežavajuće je zazvučala vrlo precizna, sabrana i argumentovana javna intervencija Stevana Filipovića na sajtu Peščanika: a kako smo se (sa svoje, "građanske" strane) u tome obreli, jesmo li tome nekako doprineli, i kako je moguće da oni među "nama" koji su nas u to pre dve, dve i po godine entuzijastički gurali, ubeđujući nas da to uopšte ne boli i da je čak veoma korisno i pročišćujuće za naše društveno zdravlje, ne osećaju ni tračak potrebe da javno artikulišu odnos prema sopstvenoj, d’izvinete, odgovornosti za ovu sramnu i devastirajuću društvenu regresiju?

Povod Filipovićevom tekstu bio je još jedan u nizu sada već ne kritičkih nego apokaliptičkih tekstova Vesne Pešić (čiji bi svaki recentni uvid verovatno "svako normalan" potpisao) o "ovome što nam se događa". Naime, Filipović na neki način "izaziva" Vesnu Pešić da napokon objasni svoje neverovatne akrobatske lupinge od podrške prvo Nikoliću, pa Vučiću te Dačiću do sadašnjeg radikalnog otklona. I, šta biva? Vesna Pešić je prihvatila izazov i odgovorila… Rekao bih da je taj odgovor dragocen, mada jedva da je odgovor. Kako to? Lepo, on formalno "tačku po tačku" razjašnjava sve, ali tako da sve zapravo ostane u magli. E, baš ta magla je indikativan (i inspirativan) simptom koji me ovde zanima.

U neku ruku, Filipović traži od Vesne Pešić autorefleksiju, i ona tom zahtevu udovoljava. Taj momenat promišljanja/rekapitulacije sopstvenog javnog angažmana je ključan u ovoj prepisci, ali je zanimljiv način na koji je ona izvedena. Vesna Pešić će se, naime, rado složiti da "ovo" što imamo nije baš "ono" čemu se ona nadala, ali… To ALI je ključna tačka ove priče. Vesna P. pomalo lamentira kako je, eto, vođena dobrim namerama, stalno podržavala neke ljude i neke opcije koji bi kasnije izneveravali visoka očekivanja u njih uložena. To jest, kako prividno "licemerje" njene sadašnje pozicije jeste tek nusproizvod jednog žalosnog kontinuiteta za koji sama nije odgovorna: uvek podrži nekoga ili nešto nadajući se najboljem, a onda se razočara, pa ga – šta ćeš, mora se… – žestoko kritikuje…

Kada se razgrne ovaj žubor reči-skrivalica, ukazuje nam se jedan frapantno neprijatan prizor: Vesna Pešić sistematski lažira sopstvenu političko-intelektualnu biografiju. Čudna mi čuda, to je ovde nacionalni sport, ali Vesna P. to radi na način obrnut od uobičajenog: ona, naime, svoju biografiju retušira ne tako što je ulepšava nego, naprotiv, tako što pokušava da je retroaktivno unakazi. Ali, zašto bi iko to radio?! Doći ćemo kanda i do toga.

Protivno jadikovanju o zabludama i nadama, Vesna Pešić je, patetično rečeno, uvek bila "na svetloj strani istorije". Kao disident, bunila se protiv represije jednopartijskog režima: zar je u tome bilo nečega lošeg? Ne, Vesna je činila pravu stvar. Potom, VP je bila među žalosno retkim kritičkim srpskim intelektualcima koji su "od prvog dana" prepoznali miloševićevsko i šire nacionalističko zlo i tome se suprotstavljali kako su god znali i umeli; pa šta, zar možda nije trebalo to da rade, samo zato što "postmiloševićevska" Srbija nije onako divna kakvom smo je možda voleli zamišljati? Tako je i s koaliranjem s Draškovićem: ta, naravno da je trebalo da bude u koaliciji s čovekom koji je držao tolike opozicione "mase" uza se, u šta god se on posle pretvorio. I naravno da smo i ona i ja i svi mi "glasali za Koštunicu", ne kao za njega ili za DSS, nego za zajedničkog opozicionog kandidata za koga je "izračunato" da može da pobedi Miloševića. Šta je u tome bilo pogrešno? Baš ništa. A Koštunica je svakakav, ali nije ratni zločinac i masovni ubica, i ni u "najgorem" periodu njegove vlasti Srbija nije bila ni nalik na Miloševićevu i Šešeljevu. Podržavši u nekom trenutku Tadića protiv povampirene radikalije, ili učestvujući u osnivanju LDP, Vesna Pešić ponovo radi ono isto što radi celog života, na zadivljujuće besprekoran način: između dveju ili više opcija, uvek bira onu bolju i korisniju za ovo društvo; u najgorem slučaju, manje štetnu; u još gorem slučaju, barem onu koja nije opterećena nasleđem ratnih zločina i kriminalne vladavine, što je u Srbiji dvehiljaditih i te kako važno.

I tu dolazimo do traumatične tačke: Vesna Pešić iz 2012. opredeljuje se po prvi put direktno protivno sopstvenom znanju, iskustvu i moralnom instinktu. Koji motiv je vuče tome – ne znam i ne zanima me. Važno je ovo: nikada se ne bi opredelila kako se tada opredelila samo da je primenila sopstvene (a ne moje, ili ne znam već čije) političke i moralne kriterijume, one iste koji su tvorili jednu briljantnu i časnu političko-intelektualnu i građansku biografiju. Nastaje, dakle, potpuni prelom, radikalan diskontinuitet. Teško je suočiti se s tim, naročito kad su posledice toga ovako toksične po celo društvo. Biće da odatle dolazi naizgled bizarna potreba za naknadnim unižavanjem sopstvene biografije: pa eto, stalno sam ja nešto brljala i grešila, ali uvek iz najboljih namera… Kad ono, sve je suprotno: Vesna Pešić ni u čemu bitnom nije grešila, sve do trenutka dok nije haj-nehajno ODLUČILA da pogreši kardinalno, bez obzira na cenu.