Dve vrste zemalja izazivaju globalnu pažnju specijalista iz različitih oblasti društvenih nauka: jedne su velike, bitne, uticajne zemlje, one koje samima sobom postavljaju univerzalno važeće, univerzalno poželjne ili pak univerzalno ozloglašene paradigme; one druge su male i nebitne zemlje u specifičnim, neretko hroničnim problemima, otuda baš tako zgodnim za proučavanje sa bezbedne distance. Srbija, avaj, nije velika, bitna ni uticajna zemlja.

Ovih je dana u Srbiji boravio signore Daniel Albertazzi s univerziteta u Birmingemu, UK, predstavljen nam kao "stručnjak za populizam". Ah, šta li će nama takovi stručnjaci, i šta ćemo mi njima… Šegu na stranu, Albertaci je, naravno, u svetlu svoje uže specijalnosti, priupitan i za aktuelnog srpskog Svedržitelja, za kojeg je Italoenglez našao da se radi o prilično specifičnom slučaju: "Vučić je neobičan primer evropoidnog populiste". Ako je dobro citiran, treba mu čestitati na terminu evropoidan", jer je to odličan pojam, osvežavajuće precizan: ne "proevropski" – to je birokratska floskula koja kod A. V. maši suštinu – nego baš takav, evropoidan.

Ipak, mnogi misle da je "evropoidni populista" neka vrsta drvenog gvožđa, te da tu nešto mora da nije u redu. Moglo bi se o tome raspravljati, ali svakako je činjenica da s Vučićevom retorikom (manje s praksom, da ne rečemo političko-vladarskom tehnikom) ima nešto čudno, nešto odudarajuće od onih s kojima ga obično upoređuju ili dovode u blisku vezu. Hajde da vidimo šta je to, i kuda će nas to odvesti.

Politička doktrina u kojoj je Vučić proveo najveći deo dosadašnje karijere, dakle radikalska, nesumnjivo je antievropska, i nesumnjivo je populistička. Tu protivurečnosti nema ni u tragovima. Ali, kako su Nikolić i Vučić u jednom momentu shvatili, tu nema ni perspektive za povratak na vlast. Svlačeći zato tu košuljicu, Vučić – tada još opozicionar – prihvata "evropske integracije" kao strateški cilj Srbije. Znači li to, po sebi, da odbacuje i populizam? Ne, to jest: ne nužno, zato što populizam nije doktrina, nego tehnika vladanja, upravljanja društvom. Doduše, po svojim konkretnim ospoljenjima, populizam jeste najčešće "antievropski", ali u izvesnim specifičnim okolnostima on isto tako može i da se zaklinje u "Evropu", makar i kao praznu, apstraktnu floskulu, držanu na bezbednoj distanci od proze stvarnosti. A upravo je Srbija zemlja takvih specifičnih okolnosti.

Da bi eksplicitno, doktrinarno antievropska retorika imala uspeha i smisla, morate prvo da budete unutra, u Klubu, u "Evropi", u doslovno institucionalnom smislu. Veliki antievropski, nacionalno-konzervativno-populistički pobunjenici su zemlje poput Mađarske i Poljske, dakle, one koje su simbolički i na mnoge druge načine iskonzumirale svoje članstvo u klubu, pa su sada u minus-fazi nezadovoljstva, sa ili bez pravih razloga, gotovo da je svejedno za ovu priču. Velike zapadnoevropske desno-populističke stranke, poput Nacionalnog fronta ili AfD, takođe su "antievropske" iz insajderskog položaja, štaviše, iz samog srca, mozga i trbuha EU. Ovo je možda još poučnije: britanski "antievropljani" doživeli su vrhunac svojih vlažnih snova danom referenduma za Brexit, koji nisu ni sanjali da će da dobiju; od onog dana kad je "petty England" počinila bizarno samoubistvo iz zasede i tesno izglasala Brexit, "Antievropljani" su – umesto trijumfa, što bi tobože bilo logično – u postojanom rasulu, jer su ostali bez svrhe: jedini upotrebljiv, operabilan smisao "antievropskog" gunđanja je da se ostvaruje unutar "Evrope", koja u toj psihodrami igra ulogu omraženog roditelja, navodnog kućnog tiranina kojeg adolescent prezire i optužuje ga za sve svoje probleme, ali mu uopšte nije mrsko da od njega uzima džeparac. A što je džeparac veći, i prezir je dublji…

Drugim rečima: da je došao na vlast u Srbiji kao članici EU, Vučić bi i doktrinarno po svoj prilici bio deo Orban-Kačinjski fronta. Kako je, međutim, na vlasti u zemlji koja ne može nazad, a napred nema kuda nego ka EU, on ne može biti drugo nego evropoidan. To je kao da se ne voziš drumom, nego prugom: nema ti skretanja nikud ako nema drugih koloseka, niti ukrštanja.

Ali, u čemu je onda problem? Zašto onda živimo u ovoj odvratnoj skarabudževini, a ne u idealnom svetu iz tvitova Krleta 22 i sličnih "proevropskih" Vučićevih apologeta? Zato što je političku doktrinu – kad jedared preumiš – lakše promeniti nego političku tehniku, kao što je u ličnom životu svakog pojedinca lakše promeniti ubeđenja i verovanja nego narav, karakter, temperament. Zato je evropoidni Vučić stilom i tehnikom vladanja gotovo navlas isti antievropskom, radikalskom Vučiću, i zato su naprednjaci samo apdejtovana verzija radikala; ne radi se, dakle, o tome da treba, nekim nepoznatim instrumentima, meriti Vučiću, ili bilo kome, dubinu "iskrenosti" svetonazornog preobražaja: ona je gotovo pa irelevantna. Jer je kulturno-mentalni sklop ostao nepromenjen: autoritaran, sebičan, egocentričan, površan, plitak, paradan, da se ne lažemo – suma sumarum, ništavan. Bez supstance, središta, uporišta, smisla, bez ozbiljnosti, solidnosti, promišljenosti, bez druge i treće dimenzije. Zato su se tako tugaljivo olupali o stvarnost oni koji su u bilo kojem trenutku podržali tog Novovučića kao newborn Evropejca: poverovali su spoljašnjosti (novoj doktrini), a zanemarili ono mnogo, mnogo bitnije: šta je unutra. A unutra nema ničega. A Ništa je pulsirajuće središte svake populističke vladavine, čiji se smisao iscrpljuje u njoj samoj.