Najvažniji posao: Traganje za novim konsenzusom

Srpski zvaničnici svako malo nas obaveštavaju da nisu bili iznenađeni globalnom ekonomskom i socijalnom krizom. Trude se da ostave utisak odgovornih ljudi koji vode računa o javnim poslovima i interesu. Odbijaju optužbe da su bili kao "guske u magli", ponekad nesvesni da njihove reči demantuju banalne vesti, poput činjenice da se sada uz velike muke razvrgava u novembru potpisano proširenje kolektivnog ugovora između vlade, Unije poslodavaca i reprezentativnih sindikata, po kome je svakom zaposlenom, po osnovu toplog obroka i regresa, trebalo da pripadne u ovoj godini još po, u proseku, sedam hiljada dinara prinadležnosti mesečno.

U novembru, kada je taj ugovor potpisivan, brokeri s Vol strita već su se bacali na asfalt, a naši su ostajali bez posla, bila je počela navala građana na banke kako bi povukli depozite, ozbiljni "igrači" gledali su gde da "parkiraju" novac, odnosno kako da ga sklone na sigurno, prezaduženi investitori su obračunavali gubitke po osnovu podignutih kredita, a i najlakovernijim građanima Srbije bilo je jasno da nema ništa od hiljadu evra po građaninu kome nije istekla lična karta pa se upisao na onaj Dinkićev birački spisak.

Lako je vladi s Unijom poslodavaca i sindikatima. Vidimo da ovih dana prvi predlažu da se stvar zatrpa na godinu dana, a samostalni sindikat predlaže to isto, ali na rok od pola godine. Ovi drugi čak su pretili i nekim protestima, previđajući činjenicu da su radnici pametniji od njih i bliži realnom životu. Ovde se vodi bitka za golo održanje a ne oko markice za prevoz, pa pozivi na proteste radi popravljanja pregovaračke pozicije sindikalnih funkcionera i očuvanja njihovog pregovaračkog autoriteta – nisu imali šanse za uspeh.

Bilo bi fer od vlade da barem prizna da je krizom bila zatečena i da je konsenzus na kome je napravljena u raskoraku sa životnim okolnostima, a ne da nam to objašnjava od slučaja do slučaja. Istovremeno očuvanje makroekonomske stabilnosti uz unapređivanje socijalnog položaja građana bila je teška misija i bez globalne krize, a sad je to nemoguća misija. Nešto slično drugom polu konsenzusa, onom koji govori o istovremenoj evropskoj integraciji i očuvanju Kosova, što je takođe nemoguća misija, ali to pitanje još nije ogoljeno, već je svo u magli puzećih diplomatsko-političkih manevara i biće odlagano još godinama, ako ne i decenijama.

Kad se sve sabere, u svetlu novih globalnih okolnosti, ova vlada je napravljena na protivrečnim temeljnim principima i morala bi da definiše nova pravila igre, da ih učini jasnim i da dobije politički mandat da ta pravila igre sprovede.

Uostalom, da ne bih zamarao čitaoca oko očiglednih stvari, preporučujem mu tekst kolege Milana Miloševića, iz ovog broja "Vremena", na strani 18, a posebno odeljak koji se bavi vladinim obećanjima prilikom njenog formiranja.

Sastanak iza zatvorenih vrata: Krupna država i kapital

Ali, ključno pitanje nije danas šta je nekad bilo, makar to nekad bilo koliko juče, već je najvažnije pitanje šta može da se uradi danas, najkasnije – sutra. U tom cilju održan je prošle nedelje i sastanak najkrupnijih predstavnika države s predstavnicima najkrupnijeg kapitala u Srbiji. Koliko ja znam, nije viđen niko iz Unije poslodavaca. Toliko o proširenom kolektivnom ugovoru.

Značajniji deo tog sastanka bio je zatvoren za javnost, ali ne mora čovek da bude velike pameti pa da nasluti da je glavna tema bila kako potrošiti gotovo pola milijarde evra koliko vlada namerava da upumpa u privredu kako bi umanjila efekte globalne krize. Površno gledano, logično je i da se, recimo, Miroslav Mišković zalagao za akciju koja bi podstakla potrošnju kao osnov svakog profita, a da se Zoran Drakulić, recimo, zalagao za stimulaciju izvozno orijentisanoj privredi, da bi prvom odgovarao što viši kurs dinara u odnosu na evro, drugom obrnuto, mada su se, izgleda, saglasili oko najvažnijeg kursnog faktora – stabilnosti i predvidivosti. Naravno, ova dvojica pomenuta su ovde kao prototipovi, uslovno rečeno, dva modela privređivanja koje kriza pogađa na sličan način – ali to ne znači da na isti način, gledano iz ugla konta njihovih firmi, vide i kako država treba da se ponaša.

Od onog što mi se nekako urezalo u sećanje nakon tog sastanka jeste jedna nedoumica i dva pravca akcije. Nedoumica je kako će se ta pomoć privredi plasirati. Unapred kažem da me hvata strah od nekih misterioznih fondova ili ad hoc formiranih tela koji bi, za srpske prilike, raspolagali s povelikim parama, i nekom vrstom diskrecione moći da ih distribuiraju, jer iskustvo nas uči da od tog trenutka burazerska logika nadmaši svaku pamet. Najbolje bi bilo da taj fond bude plasiran preko komercijalnih banaka pod uslovima koji su povoljniji od postojećih i gde bi privreda konkurisala projektima koji za ishod imaju profit.

Otuda me je zbunio jedan od pravaca akcije koji je u zvaničnoj interpretaciji zvučao kao nešto što glasi da "treba pomoći onima koji će uz pomoć tih para sačuvati broj zaposlenih". Ne kažem ja da je to loše. Naprotiv. Ali, to ne bi smeo biti krunski argument za plasman novca iz tog fonda, već bi očuvanje zaposlenosti moralo biti rezultat proizvodnog i profitnog efekta plasmana novca iz džepa poreskih obveznika.

Opšta mesta: Šta nismo naučili iz "slučaja Krišto"

Drugi pravac akcije govori o večnoj srpskoj temi, a to je smanjenje potrošnje i troškova u takozvanom javnom sektoru. Nekako sam oko toga posebno skeptičan.

Ni gotovo zaboravljena priča o Bojanu Krištu, bivšem direktoru beogradskog aerodroma "Nikola Tesla", nije morala da ima tužan kraj, da je poslužila nečem univerzalnijem i vrednijem od prebiranja po Krištovoj platnoj koverti. Nespremnost bilo koga da brani Krišta govori o tome da je onima koji su vlasnici države svejedno kako se upravlja javnim dobrima i da se pažnja javnosti usmerava ka onim kontrolnim mehanizmima koji treba da spreče nekog da se obogati a ne da se uradi nešto na unapređivanju poslovanja javnih preduzeća.

Usudio bih se čak da kažem, kako sam nedavno već pisao, da ovaj slučaj pokazuje da je na delu neka vrsta prećutne zavere ujedinjenih srpskih partiokratija koje parazitiraju na javnom dobru i dele dobit daleko od očiju javnosti usled odsustva bilo kakvih kriterijuma za proveru efikasnosti poslovanja javnih preduzeća. Sad treba da im poverujemo da su, pod uticajem globalne krize, rešili da obrnu ćurak!

Ne bih se bavio inventarisanjem onog što se ovih dana često pominje, od slabog budžetskog nadzora, tek formalno uspostavljene revizorske službe, do opštih mesta kao što su transparentnost i slično, te sveprisutne demagogije na osnovu koje se, iz potpuno, mimo politikantstva, nejasnih razloga – plate članova upravnih odbora vezuju za ono što narod može da proguta kao tuđu platu, a ne za doprinos tih istih ljudi unapređivanju opšteg dobra.

Zato, kad ovi iz vlade, tj. iz stranaka koje sastavljaju vladu, obećaju da će smanjiti državne i javne troškove, jedva sam spreman da im verujem, pa na toj neverici počiva i moja sumnjičavost i prema svemu ostalom.

Čini mi se da srpska vlada nema jasan program upravljanja krizom.