Prvu priliku da vidim osobu umrlu četvrt veka pre moga rođenja propustio sam u Moskvi godine 1977. Meni je bilo dvadeset pet godina, mumiji pedeset i nešto, ne znam tačno koliko je sovjetskoj nauci bilo potrebno da balsamuje vođu Revolucije, Lenjin je komotno mogao biti i živ, bilo bi mu 107 godina i ne bi bio ni najstariji žitelj zemlje sovjeta, ali je umro i postao izazov za sovjetsku nauku: čik ponovi, dorogaia, ono što je u klasnom egipatskom društvu uspevalo na ondašnjem stupnju razvoja proizvodnih snaga i društvenih odnosa! Verujem da su balsameri, tako se valjda zovu majstori, imali zamorce, mrtvace ni blizu tako zaslužne, a na kojima su se usavršavali, da, mora da su neki pokojnici iskusili balsamovanje pre Lenjina, neki je grazhdanin prvi dobio pelcer i avans besmrtnosti: od njegovog zagrobnog života zavisio je budući život besmrtnog Lenjina.

Tako ja to zamišljam, uglavnom sam se kao član hora obreo u Moskvi pomenute 1977. godine, nastupili smo i u lično Kremlju, na Crvenom trgu video sam dugačak red, ljudi na minusu strpljivo čekaju da uđu u mauzolej, novovenčani parovi imaju prednost, ali i mi kao gosti ministarstva za kulturu imali smo zakaz u nekih osam ili devet ujutro. Znao sam da odziv neće biti impresivan, oko podne tog dana pitam vodiča Sašu koliko je pevača bilo u mauzoleju, Saša koji studira srpskohrvatski koristi priliku da usavršava proiznoshenie nashih slov: "A, bulo je… šesć-sedam ljuđi…"

&

Kad umreš gotov si barem na dva načina: 1. bivaš zaboravljen, ili 2. oni koji su te nadživeli prepričavaju anegdote koje te ne predstavljaju verno, i koje bi lično ti, da si samo malo življi; drugi te savesno citiraju, ama deset ili pedeset godina nakon što te je duša napustila, i tvoje reči zvuče šuplje, zastarelo i neprikladno, a ti ne možeš ništa.

Pa opet, od sviju mrtvih mislim da najgore prolaze mumije. Nije prijatno zamisliti sebe kao prah, a pre toga kao kostur, a pre toga kao leš (koji malo po malo truli, premda potonje počinje i pre smrtnog časa), ali je još neprijatnije biti mumificiran u svrhu izlaganja publici ili radi razvijanja arheologije, biologije, istorije umetnosti i drugih naučnih disciplina koje ti za života možda i nisu ništa značile, ali si ti kao mumija još kako važan i potreban njima.

Toliko je mumificiranje protivno mojoj paorskoj prirodi i mome ruralnom odgoju, da se i za beogradsku mumiju nisam nimalo zainteresovao. Do pre nekoliko nedelja živeo sam u zabludi nedostojnoj da je u pitanju stari Srbin, ili stari Sloven, koji se protivno našim običajima dao balsamovati, pa je taj proces uspeo preko svih očekivanja, te je mumija doživela (ako se tako može reći) da postane eksponat muzeja i predmet medijske pažnje – kad, čujem da je mumiju u devetnaestom veku kupio naš čovek! Kao što je pripadnik hrvatskog naroda isto pazario mumiju i poklonio je svojima, te postoji i zagrebačka mumija, malo reklo bi se i starija od naše! Izgleda da je krajem devetnaestog veka Sredozemlje potresala mumijska groznica, pronalaženi su mrtvaci izuzetno očuvani, i ako nisu bili baš faraoni iznošeni su na dražbu – kako je li je izgledalo pogađanje, cenjkanje, je li kupac koji bi pazario više od pet pokojnika imao popust? Pa lučka kapetanija, carina, šta ti ja znam: "Imate da prijavite nešto za carinjenje, šta vam je u ovom sanduku?" – "Ništa posebno, a da, ovde je pokojnik, evo račun i garancija…"

Zna se ko je beogradsku mumiju kupio i poklonio je Narodnom muzeju, ali ne znam ko je mumije prodavao: potomci pokojnikovi, pravni naslednici, ili država u liku uprave groblja?… Tja, ako je nešto predmet kupoprodaje ne mogu da isključim ni nakupca, zašto se neko ne bi i u mumiju ugradio?! Milu mu pilulu, da ne govori iz mene pravoslavac ogrezao u sahranjivanje kakvo jedino zna (pa i to sa stanovišta privremeno preživelih)?… Mumije su dragocene za nauku, one su dar podzemnog sveta, izvor obaveštenja o stvarnosti u kojoj su prethodni njihovi oblici živeli, znaš li ti koliko se iz jedne mumije može saznati o istoriji tog bog te pita kad minulog doba? To je neprocenjivo, neizrecivo, mnogo je važnije od takozvanog večnog mira u kojem počivaju naši obični, nebalsamovani mrtvi koji ni nauci ni turistima ne bi i kraj najbolje volje imali šta da kažu! Pa naša mumija savesno još drži svitak koji su joj dali, iz tog svitka toliko toga tek treba da se sazna, da se razabere, znaš li koliko će da nam se otvore ove naše zaostale i sve manje ljubopitljive oči?! – Dobro, de, ako smo kupili i svitak nemam ništa protiv da se artefakt prouči, ali zar u samoj kupovini i transportu mrca nema nešto kolonijalno, imperijalističko, nešto razbojničko?

Ako je u nekoj kulturi balsamovanje kao dobar dan (dobar dan ako umre pripadnik vladajuće klase), to se čini da bi mumija počivala u miru i skrovitosti, a ne da bi je smeštali čas u šperploču čas u rashladnu vitrinu! Ako se iz mumije svaki čas uzimaju uzorci, ako se izlaže pogledima turista, ako se za pogled na nju prodaje ulaznica, nije li to izvesno svetogrđe? Drugo: koliko god mumija bila simbol trajanja, nije li istovremeno, još i više, upravo ona slika neumitne propadljivosti, pa čak i posthumnog ako se tako može reći starenja?*