Redovno mi se dešava da se svađam na tribinama na koje sam pozvan, a najčešće me zovu kada se priča o internetu. Nit se hvalim nit se žalim, naprosto, to je tako, a poslednji takav slučaj zbio se u subotu u Novom Sadu na skupu Blogopen. Kao što samo ime kaže, radilo se o malom regionalnom kongresu blogera. Diskusija u kojoj sam učestvovao imala je za temu da li je blog nova forma novinarstva. Mislim da sam izazvao odijum većine prisutnih mojim vrlo čvrstim stavom da nije i da nikada neće biti.

Blogovi su toliko okupirali internet da ljudi počinju da im pripisuju natprirodne moći. U osnovi, (we)blog je lični dnevnik. Ideja je da zapisujete svoja razmišljanja i opisujete šta vam se u životu događa pa da onda to stavite na uvid javnosti. Ako neko pročita, pročita, ako ne, barem ste to izbacili iz sebe. U dubini duše svaki bloger živi za komentare, za dokaz da je nešto uzburkao. U suprotnom, mogao bi tekstove da slaže i na sopstveni hard disk, bez objavljivanja.

Blogovanje je, verovatno, najpopularniji svetski hobi u ovom trenutku. Britanci su prošle nedelje objavili da u njihovoj zemlji ima četiri miliona blogera to jest da pet odsto stanovništva ili petnaest odsto korisnika interneta na Ostrvu piše blogove. Pre otprilike godinu dana (17. oktobra 2006), korisnici interneta u toj zemlji pozvani su da napišu post o tome šta su radili tog dana u svrhu sociološkog istraživanja. Odazvalao se njih osam hiljada i to se smatra najmasovnijim blogom do sada. Ali, iako je reč o značajnom svedočenju o životu i navikama ljudi toga vremena, to i dalje nije novinarstvo.

Kao novinar često čitam blogove i smatram da su vrlo korisni. Nečiji blog može vas uputiti na dobru priču, možete naići na stručnjaka za neku oblast koji bloguje, možete i citirati razmišljanje nekog blogera. Ali informacija sa bloga nikada se ne sme uzeti zdravo za gotovo bez dodatne provere. Najpre se morate uveriti da je bloger zaista osoba za koju se izdaje (pogledajte masu blogova koja se piše pod imenom Bil Gejts, na primer). Potom, podaci sa bloga moraju se tretirati kao ono što čujete za kafanskim stolom. S kim god da sedite, ono što na taj način saznate, proverava se.

Ono što me je najviše zbunilo bila je potreba blogera da se svrstaju među novinare. Ne mistifikujem novinarstvo (daleko od toga), ali i u svom najgorem obliku ta profesija mora da zadovolji određene norme, recimo, da iznad novinara postoji urednik. S druge strane, blog je pisanje lišeno bilo kakvih stega i nije mi jasno šta bi, osim nekakve frustracije, bio razlog da bloger traži da se na njega gleda kao na novinara. Pogotovo ako čovek može da osnuje svoj onlajn magazin ili časopis i da se zaista bavi internet novinarstvom, ne brkajući to sa blogovanjem.