U neku (čudnu) ruku, Srbija je najjeftinija država na svetu, jer je sve svoje institucije sažela u jednog jedinog čoveka, koji je formalno njen predsednik, a stvarno njen univerzalni određivač i ujedno jedini ovlašćeni tumač svih mogućih zakona i pravila života. E sad, to ne znači da sve one ostale institucije (recimo, Vlada, parlament, Ustavni i ostali sudovi…) ne postoje, nego samo to da ne rade, to jest da rade samo onako i onoliko koliko im jednočlana institucija koja je iznad svih njih ostavi prostora za delovanje. A to uglavnom znači da rade sve dok ne dođu u koliziju sa Vrhovnim – nakon čega se njihov rad poništava, jer je tumačenje Vrhovnog merodavnije, zapravo, jedino merodavno i suvereno. Što one, gle, uvek otrpe stoički, resetuju se na nove, zahtevane postavke i teraju dalje kao da ništa nije bilo. A famozni "suverenitet" do kojeg se retorički toliko drži, o kakvom pojaju svi ti dr-mr bardovi suverenitetstva i čaršavski opširno mantraju sve te večernje novosti i ostale politike, država ostvaruje zapravo samo preko tog svog inokosnog predstavnika, suverenog da iskazuje mišljenja koja se jednom neobičnom transsupstancijacijom pretvaraju u odluke.

Kako to u praksi funkcioniše, videli smo i tek ćemo videti na primeru predloga Zakona o istopolnom partnerstvu. Gordana Čomić, osoba kojoj, reklo bi se, nije isuviše teško palo da izdrži kanonadu iznenađene & uvređene antirežimske javnosti zato što je pod stare dane promenila dres i zaigrala u tzv. Vučićevom timu kao ministarka za dijalog, trijalog, ljudska prava i obaveze i sve one manjinske i evropski zvučeće zvrčke i zvečke (dobro, to je neformalan naziv – onaj zvaničan je alanfordovski nemoguće zapamtiti), stala je iza predloga ovog zakona koji bi se na mnogo sistematskiji, detaljniji i ozbiljniji način od onoga što smo imali do sada pozabavio pravnim regulisanjem nekih nimalo nevažnih aspekata života ljudi koji ne žive "u grehu" nego u zajednicama ljubavi, ponekad i celoživotnim. A koje nisu nužno brak (ovaj predlog to ni ne predviđa), ali jesu i životna i zakonska kategorija. I koji odavno vapiju za regulisanjem imovinskih, naslednih i sličnih pitanja, baš kao što je to regulisano u bračnim i vanbračnim zajednicama čiji "akteri" se zovu, recimo, Vesna i Branko ili Vićentije i Georgina.

Stala je, dakle, gđa Ministarka iza narečenog predloga zakona zgotovljenog za prolazak kroz skupštinsku proceduru, ma koliko u međuvremenu izubijanog od "toplog zeca" onih vazda istih od 93 do 212 intelektualaca opšte rodoljubno-patrijarhalne prakse, pa je naivniji neki posmatrač (evo, na primer, ja) pomislio da iza tog predloga stoji država, jer nije ministarka neki slobodni strelac koji u dokonosti kišnih aprilskih popodneva smišlja kerefeke, nego je važan i za svoje poslove i dane ovlašćen akter izvršne vlasti. Drugim rečima, moglo se pomisliti da je država prelomila da je ovo dobar trenutak (a svaki trenutak je za to dobar, što raniji, to bolji!) da se učini nešto što je u svakom slučaju deo jedne, kako bi se reklo, civilizacijske agende i naloga vremena. O tzv. evrointegracijama i sličnim mantrama da se i ne govori.

Onda je, međutim, usledila Božanska Intervencija u vidu jedinog stvarno postojećeg, delujućeg i realne posledice proizvodećeg parčeta Države: Aleksandar Vučić je blagosaopštio da ne namerava da potpiše dotični zakonski predlog jerbo da je ovaj "neustavan", a gde bismo dospeli kad bi on, Vučić – koji češće prelazi granice Ustava nego što vi prelazite ulicu van pešačkog prelaza, i to tamo gde nema ni pešačkog prelaza ni automobila – potpisao nešto što je "neustavno"? Neko drugi bi na njegovom mestu, šta znam, ako ima izvesnih nedoumica sačekao da čuje mišljenje Ustavnog suda o ustavnosti tog zakonskog predloga, ali budimo realni: šta će to Vučiću? Da li su te ustavne sudije možda bile najbolji studenti u istoriji Pravnog fakulteta? Nisu, a Vučić jeste. Ili bar voli da ostavlja takav utisak, koji s vremenom dobija snagu podatka, neopozivog sve dok i sam Vučić ne bude "opozvan". A to nije planirano ni za ovo proleće, ni za ovo stoleće.

Tako je Vučić, alias Država Srbija, presudio jednoj inicijativi koja mu je možda bila politički teška ili suvišna u trenutku kad ima i nekih drugih, možda još nezgodnijih, s kojima će morati da se bakće. Dakle, nije mu bila oportuna, još manje prijatna, nije mogao politički da je unovči kod kuće, što je bilo dovoljno da je pošalje u recycle bin, i zatim klikne na clear. A Gordana Čomić, mada politički preiskusna, možda je naučila nešto novo (a možda i nije): u zemlji u kojoj se država sastoji od jednog čoveka, nemoguće je na dobar način regulisati prava bilo koje specifične grupe ljudi sve dok ne budu regulisana prava svih ljudi. Zapravo, samo jedno jedino pravo, konstitutivno za sva druga prava: da svi oni budu država, a da država deluje kroz stvarne institucije i stvarne predstavnike, u vaskolikim njihovim zakonima, demokratskim standardima i dobrim običajima ustanovljenom pluralitetu. Bez toga, moguće su koncesije, mogući su akti milosti, ali pravo – ne, ono ne može da postoji čim može samovoljno ne biti dato ili biti uzeto, mada nije vlasništvo onoga koji ga ne daje ili koji ga uzima.