Vreme obračuna: Let nad tišinom

Čim naši političari potegnu narodne izreke, znajte da je đavo odneo šalu. Tako tumačim i izjavu Mlađana Dinkića, ministra privrede i finansija, da će biti muzike koliko i para. Kako je krenulo, zavladaće grobna tišina jer para nema.

Do pre neki mesec bilo je obrnuto – biće muzike, obećavali su nadležni i ljutili se na trezvena upozorenja, poput martovskog alarma Fiskalnog saveta, da se ovaj tempo pada budžetskih prihoda i održavanja javnih rashoda bez velikog zaduživanja ne može izdržati.

Sad kad nam je Aleksandar Vučić saopštio da je ekonomija njegova noćna mora, i ostatku političke elite otvorile su se oči, što ne znači da svi gledaju u istom pravcu. Pokazuje se da je vladajuća koalicija razroka: jedni su da se zamrzavaju plate u javnom sektoru i penzije, a drugi su protiv toga.

Na tim ekonomskim merama štednje će se dokazivati i čvrstina vladine koalicije, ali će to biti i test izdržljivosti glasačkog tela i to će tek biti prava noćna mora za političare. Do oktobra će se gurati, ovako ili onako, ali kad stigne jesenji talas povećanja cena – od komunalija do akciza – kad deca krenu u školu i kad se u punoj snazi pokaže da nije fer što je Bog ovoliku sirotinju kaznio s četiri godišnja doba, glasno će se čuti muk s početka ovog teksta, prekidan povremeno probijanjem zvučnog zida dok sveže ugovoreni ruski MIG-ovi budu nadletali palanačko groblje.

Ako ljudi na vlasti ocenjuju da su učvrstili položaj poslednji je trenutak da preduzmu radikalne mere – ljuta trava na ljutu ranu. To podrazumeva ozbiljno kresanje svih državnih troškova, hitnu rekonstrukciju javnih poslova i preduzeća… od zamrzavanja plata do transformacije penzijskog sistema. Problem je, međutim, što će vlada morati da se obračunava sa sopstvenim klijentima i dobrim delom stranačkih dočasnika koji su poverovali da im je upala sekira u med kad je njihova izborna lista dobila priliku da upravlja Srbijom.

Sva ta kresanja potrošnje koja se najavljuju i promene u poreskoj politici (vidi tekst "Dinkić bi i novce i ovce" na stranicama koje slede) očajne su mere, ali su posledica očajne situacije u kojoj se Srbija nalazi. Faktičko smanjivanje zarada u javnom sektoru (zaposleno između 450.000 i 500.000 ljudi) i smanjivanja penzija (gotovo milion i po ljudi) uticaće na pad prihoda u privatnom sektoru koji ionako ima muku da bilo šta proizvede i proda. Budžetski prihodi smanjiće se procentualno smanjivanju rashoda. Promet u maloprodaji već je ove godine manji za oko 12 odsto nego u istom periodu lane.

To je prosto jurcanje za sopstvenim repom. Bićemo udruženi u siromaštvu, a ono malo domaćeg kapitala bežaće još brže nego sada.

Halo, drugari: Vučić na vezi s Nemcima

Čini mi se, s druge strane, da su male nade da ubrzano rešavanje kosovskog pitanja ima tesnu vezu s ubrzanim investicijama u srpsku privredu. To jeste jedan od preduslova političke stabilnosti (ako bude postignuta), ali politička stabilnost ne povećava sama po sebi zainteresovanost stranog i domaćeg kapitala da uđe u poslove. Da ne idemo daleko. U Evropi kojoj težimo sve zemlje imaju elementarnu političku stabilnost, ali ih to ne čini imunim od ekonomskog kolapsa.

Vučić je lepo rekao da će drugare iz Nemačke zvati svaki dan da nešto ovde investiraju, ali nije jasno koga će zvati ti njegovi drugari, jer, bez obzira na tesnu spregu krupne politike i privrede, tamo ipak ne vladaju burazerska pravila po kojima politički tok diktira tokove novca; nisu to, kad smo već kod muzike, koncerti Ane Bekute i druga domunđavanja na liniji vlast i pare.

Pa i ako nas krene u tom pravcu neku korist od toga nećemo brzo videti, tako da će, bez obzira na jogunjenje socijalističkih elemenata u vladi, neko kresanje potrošnje morati da se obavi što bi već bio razlog za raspisivanje izbora u nevreme. Startni pucanj za izbore mogao bi biti već u julu kada se očekuje predlog rebalansa budžeta.

Pretpostavimo da Vučić i njegovi, poneti trenutnom popularnošću, osvoje toliku većinu da sami formiraju vladu (što najavljuju kao mogućnost, možda u funkciji pretnje koalicionim partnerima), morali bi te izbore dobiti na Dinkićevoj replici narodne izreke o muzici i parama, a to se glasačima nikako ne bi dopalo. Iskorak iz populističke politike u svet realnosti lakše je postići na terenu već prežaljenog Kosova nego na hlebu i mleku.

Jedini izlaz biće u prodaji porodične srebrnine, gotovo kao za vreme velikog rata kad se klavir menjao za dva džaka brašna. Telekom, EPS, ima tu još ponešto, biće zalozi održanja životnih funkcija Srbije i to se teško može izbeći.

Pošteno je reći da SNS nije takvoj situaciji dao odlučujući doprinos. Ali, njima je zapalo da vlast preuzmu u trenutku svođenja računa i patriotska je dužnost da im se u tom raščišćavanja Augijeve štale pomogne, pod uslovom da ne vređaju narodnu inteligenciju jeftinim populizmom i partijskim kadrovanjem u svakom poslu i preduzeću.

Carska se ne poriče: Budžet i televizija

Evo i primera za gotovo sve gorenavedeno. Pošto se Aleksandar Vučić zakleo, valjda u predizbornoj kampanji, da će ukinuti televizijsku pretplatu, na tom koloseku se ubrzano radi. Kad je Mlađan Dinkić zakukao ovih dana da tih para nema u budžetu, Vučić je ponovio nešto što se svodi na iskaz "carska se ne poriče." Od obećanja da će pretplata na javni servis biti ukinuta, prihod RTS i RTV naglo se strmoglavio, sada tih 500 dinara plaća samo 30 odsto domaćinstava. Narod jeste osiroteo, ali i oni koji nisu neće da ispadnu budale. Što bi plaćali dva puta – pretplatom i participacijom u budžetu.

I zvaničnici Evropske unije upozoravaju da je budžetsko finansiranje javnog servisa loš potez. Kažu da je trebalo da država vodi kampanju da se plaćanje pretplate poveća, kao da ne znaju da je lakše dobiti izbore ako narodu kažeš da nešto neće da plaća nego ako apeluješ na njega da zavuče ruku u džep, mada se sve svodi na priču o mostu i ćupriji.

Aleksandar Tijanić, direktor RTS-a, kao i Dinkić, istina drugim rečima, na kritike programa odgovara izrekom "koliko para toliko i muzike" pa gotovo svakodnevno gledamo kako se jedan veliki i ozbiljan sistem urušava držeći se noktima za sims prozora u Takovskoj ulici.

I bez mnogo natezanja može se napraviti analogija između televizije i Srbije. Plate su smanjene i nisu redovne. Najbolji merkaju gde će da odu. Roje se kandidati za nove direktore, urednike, novinare… Ambicije su veće što su bliži stranci na vlasti, a neki se i otvoreno preporučuju. Javni servis istina ne može da se proda kao EPS, na primer, ali zar ovakva situacija neće voditi brutalnoj komercijalizaciji programa, što je oblik prodaje. Komercijalne televizije uzimaju inače primat u gledanosti… i da dalje ne nabrajam.

U intervjuu za "Blic" Tijanić je na pitanje oko modela finansiranja javnog servisa rekao. "Najbolja je pretplata, kad je moguća. Ako nije, a budžet može da izdrži, onda državno finansiranje da bi se olakšao položaj građana… Ovde je procenat naplate oko 30 procenata i postaje besmislen. No, ako je rukovodstvo RTS preljubazno prema bilo kojem režimu, vlast može sve, bez obzira na oblik finansiranja."

Razumem čoveka. On balansira na brodu koji se opasno ljulja, ali ako javni servis postane budžetska ustanova, onda se i onaj slogan "Vaše pravo da znate sve" može dopuniti sa "o njima".