Prolazeći kraj zgrade "Borbe" pokušavam da se setim ranog sebe i radosti što ulazim u tu zgradu. Na početku studija dobijali smo savete da odemo u neku redakciju, da se predstavimo i da ponudimo svoje šegrtske usluge, Jusuf i ja smo po izlasku iz "Kinoteke" (gde nadoknađivasmo staro gradivo propušteno u Bijeljini i Farkaždinu) došetali do "Borbe", koliko da osmotrimo glavni ulaz, uh, portirnica ozbiljna, dvojica uniformisanih čuvara, ne pompeznih kao što je bio portir u ondašnjem "Metropolu" (potonji kao da je utekao sa bala u Sankt Peterburgu, sa kićankama i epoletama), ovi "Borbini" bili su više kao kondukteri koji su dužili lično naoružanje umesto metalne bušilice za karte, pa kako ćemo mi u našim crnim kaputima, dva Rodiona Romanovicha, da premostimo ovaj ne bez razloga izgrađeni bedem?

Radio Beograd bio je još strašniji (i sad je u priličnoj meri): svaki izvršilac državnog udara osvojio bi čim prije radio-stanicu i iste bi večeri izvestio stanovništvo da je dobilo nove gospodare, tako se sedamdesetih godina još razmišljalo, u zdanje "Politike" isto nisi mogao banuti sa ubogim indeksom Fakulteta političkih nauka, tja, naši ljubazni savetodavci, naši profesori ne poznavahu našu zbilju usled čega ponavljahu jednu te istu bedastoću.

Bio sam na sedmoj godini studija kad me uvedoše u zgradu "Borbe" (koja je iznutra još veća nego spolja), negdašnji ilegalac iz studentskog doma na Voždovcu Roki odužio mi se kraljevski za nužni smeštaj: doveo me je u "Ekonomsku politiku".

U domu je navijao budilnik kako bi stigao da pere prozore, jednom prilikom i na samoj zgradi CK, budilnik je bio retkost u domu, s mene na uštap u nekoj od soba začula bi se njegova kratka i nepoželjna zvonjava, e, perač prozora nije hitao na dužnost, ućutkao bi budilnik i nastavio da spava; ja koji nisam morao rano da ustanem pa ni da se probudim podizao sam jastuk da bih, poduprt, u polusedećem stavu, svakih pet ili deset minuta podsećao trudbenika nevoljnog da mu je zvonio sat, on bi svaki put rekao "još samo deset minuta" i ja bih usredotočen kao snajperist motrio na sat, dok mu jednog jutra nisam rekao: "Slušaj, nisam ti ja mati da te budim sedamnaest puta, ako hoćeš ustani, ako nećeš krepaj od gladi i nemaštine…" Roki, koji će u Crnoj Gori postati ambasador i ministar, nasmejao se: "Pitao sam se dokle ćeš!"

Kako je on dospeo u uglednu, a široj javnosti posve nepoznatu redakciju EP ne znam, možda je prao prozore i vešto, a domišljat beše prirodno, u zgodnome momentu natuknuo da je apsolvent na studijama marksizma: ostalo je istorija, i moja i njegova, i srpska i crnogorska.

&

Popustio sam u veronauci, nisam načisto je li zluradost u katalogu smrtnih grehova, na mome ličnom spisku jest greh, što opet ne znači da mu uspešno uvek baš odolevam. Ispod moje prve redakcije bila je, i još je, "Prešernova klet", ama sam ja još u ono doba bio udario sumornom stazom trezvenja­štva, prolazio sam pored nje kao što danas marširam pored kazina, ili sportske igraone, i bila je knjižara koja je pripadala "Komunistu", ne znam da li se tako i zvala. Odem ja mislim devedeset prve na neplaćeno jednogodišnje odsustvo koje traje i danas (6 mes. spustia* uručiše putem PTT-a moji drugovi i moji urednici mojoj bivšoj ženi moju radnu knjižicu), četiri godine docnije vidim da je odzvonilo i komunizmu, i Savezu komunista, i njegovome kako se govorilo organu ("Borba" je isto bila organ, valjda SSRNJ, kakva skraćenica, a, omladino, koja možda čitaš ovo!): izlog knjižare sav obradatio, sa ukrštenim redenicima i šubarama, sve do jedne knjige su o Srbima, "Srbi narod najstariji", tu vladike, njihova dela, meni nepoznati hudoznik izvajao šrinka Karadžića koji se raščuo u Bosni, pa se bista nad knjigama blista, nisam nigde na svetu video etnički prečistu knjižaru kao što je ova, i šta bi? Juče prolazim Trgom Marksa, Engelsa i N. Pašića, kad tamo – LILLY, apoteka i kozmetika na mestu veličanstvenog eksperimenta: opalo je, nakonec, interesovanje za dela napisana srpskim perom o Srbima kao jedinoj temi književnosti i nauke; na poprištu bolesnog po moemu poduhvata niče ustanova puna lekova te preparata za podmlađivanje i ulepšavanje.

&

Dobro je što nisam sudija, pa ni porotnik, jer bih obeshrabrivao građane da dodijavaju sudu tužbama za klevetu, uvredu i sl.. Hrvatskoga žurnalistu g. Kuljiša bije glas, glasina ako hoćete, da je oveštali kosovac, nije ovo prvi put, reče oklevetani da mi se ovako šta prišiva, već sam zbog te uvrede dobio odštetu, pedeset hiljada kuna. Presuda dakako skida i svaku sumnju sa trudbenika tiska da je radio za tajnu službu, ali šta je zaboga uvredljivo u takvoj aluziji, pa bila ova i posve neutemeljena? Kako bi mi bilo da radim u KOS-u, a vidim da i pomisao na moj posao moje sugrađane izbezumljuje te traže da im se novcem ublaže duševni bolovi što su dovedeni u vezu sa mojom radnom organizacijom?

I da neki funkcioner tuži građanina koji ga je nazvao kretenom ja bih tuženoga oslobodio, ne bih tražio da svoju tvrdnju uopšte dokazuje: ako uvređeni nije kreten, to treba da mu bude dovoljno, i šta je to kreten? Slabouman čovek? Pa šta?! To je naš sugrađanin, a zar nije i naš brat?