Rukovođen maksimom da su skromne samo hulje, prošle sam se sedmice javno prisetio slučajeva gde sam (po mom skromnom mišljenju, a, neće mi se to omaći!) išao ispred svog vremena. Dobro, kumovala je tome i izvesna moja ozlojeđenost što ispadoh namćor u pošti, uglavnom sam nagovestio nastavak.

Zasl. br. 4. Učesnici u javnom saobraćaju i javnom parkiranju ravnopravni su bez obzira na pol, rasnu, versku ili diplomatsku pripadnost

Pisao sam da bih rotaciona svetla dao jedino vatrogascima, hitnoj pomoći i policiji, s tim da potonji tim svetlima ne krče put političarima i njihovim gostima. Bio sam ljubomoran na parking mesta pripavša ambasadama. Jesu one ta mesta kupile, ali da sam hteo ja da kupim mesto koje vidim sa svog prozora, ambasada bi imala pravo preče kupovine, drugo, što je još gore, to znači da i naše ambasade tako rasipaju naš novac po tuđinskim meridijanima, a tvrdim da ambasador treba i može iz svog džepa da plati parking, i nigde ne treba da ga policija sprovede kroz crveno jer ne radi on ništa što je hitno, nego smišlja i šalje videli smo kakve sve depeše.

Zasl. br. 5. Stakla na automobilima moraju biti prozirna i koliko je moguće čista jer je saobraćaj javan i nije prijatno kad pored vas stane ili vas pretekne vozilo u kome ne vidite lice nijednog homo sapiensa

Čujem da će tamnim staklima (koja su i skuplja od običnih) izgleda doći kraj, crni petak, znaće se ko samo ima pravo na takvu staklariju, šef države, zaštićeni svedok i možda niko više; i kad na semaforu budete tik uz sablasno vozilo sa crnim staklima, znaćete da ste u blagoslovenoj predsednikovoj blizini ili nadomak zaštićenog svedoka, a nećete zamišljati kako se crno staklo spušta i kako se odonud pomalja cev… Crna okna dovode vas u neravnopravan položaj, jer taj zatamnjeni vas vidi, a vi njega ne. Istinabog, o ovome nisam pisao tako često kao o diplomatama, ali sam u ličnom kontaktu, usmeno, i te kako bio protiv toga.

Zasl. br. 6. Kockanje je opijum za narod, ko ga ne zna skupo bi ga platio

Kad god bih zažalio što smo ovu do juče pastirsku, paorsku i radničku zemljicu pretvorili u Las Vegas, neko bi mi rekao da je kocke oduvek bilo i da nema gde je nema, ja pak, kao pripadnik kakve vere ili sekte koja tvrdoglavo veliča rad, teram svoje; pisao sam, ogorčen kao i svaki bespomoćnik, da bi trebalo zatvoriti ili izmestiti škole nadomak kladionica i kazina, kako se rad ovih ustanova ne bi remetio; pre nekoliko sedmica pročitam da će maloletnicima biti zabranjen ulazak u kockarnice, pa zar to nije oduvek tako?! Moja misija olajavanja igara na sreću urodila je ipak plodom, Putin je zabranio kockarnice, prijatno me, moram priznati, iznenadivši.

Zasl. br. 7. Šta je ma koji rekord nego preterivanje, opako ogrešenje o meru? Država nadljude još i nagrađuje, a čime, novcem uzetim od građana koji jedva da su prosečni

Pobedili ste Francusku, doneli ste nam toliko radosti i ponosa, sutra dobijate po trideset hiljada evra, a na četrdeseti rođendan primićete svečano vašu prvu penziju, trired veću od plate za koju će neko raditi od devet do pet, ili u tri smene! Ne vređa li Vlada načelo jednakosti građana i same građane? Veliča turnir kao metaforu života, a turnir šta je nego feudalna razbibriga! Socijalizam je sport koristio kao dokaz svoje vitalnosti, kapitalizam ga je u vučjoj gladi za novcem takođe prigrlio, načelo takmičenja kao oplemenjene i posredovane borbe za opstanak vlada svetom, država smatra da joj sportisti podižu ugled (što je netačno i nemoguće), i ako naši sutra pobede Hrvate u boćanju, i to na njihovom terenu, moraću da radim i za penzije tih velikana. A već plaćam specijalne penzije članovima SANU-a od kojih nikakve fajde nemam (mislim da nema niko), estradnim umetnicima isto: čovek snimio sedamdeset devet ploča i prodao ih u sedamnaest miliona primeraka, valjda mu dugujemo specijalnu penziju, vraga mu dugujemo, mi smo te ploče kupili i vsjo!

Zar nema nečeg rasističkog, fašističkog u idolopoklonstvu vrhuške, zar te penzije i stanovi nisu prinošenje žrtava božanstvima? Deleći olimpijcima i velikanima duha spratove i apanaže država ogoljuje vlastitu očaranost natčovekom, dok je čovek sa plakata za susrete samoupravljača "Crveni barjak" sve manje zanima.

Zasl. br. 8. Ne postoje lažni azilanti, premda je mnogi pretendent na boravišnu i radnu dozvolu lagao hoteći da prođe kroz iglene uši biroa za useljenike

Evropa je uz kulturan škrgut svojih zdravih zuba vratila na jugoistok karavane nevoljnika koji su zloupotrebili njenu dobrotu da ukine vize i pokušali da se tamo nastane i domognu kakve pomoći ili posla; među lažnim azilantima ima najviše Roma i MUP je obećao da će njihov izlazak iz matice biti pod specijalnom prismotrom: ko ne uveri pograničnu policiju i carinu da su mu na srcu Luvr, Kroazeta, Old Traford, Bodensko jezero i sl. ne može napolje, taj će vani lagati da je u Srbiji bio neravnopravan, a ravnopravan je preko svake mere što će mu specijalnim tretmanom na granici bogme biti i dokazano!

Zasl. br. 9. Ankete "kome najviše verujete?" treba da izbegava i staro i mlado

Najviše verujem: a) Akademiji nauka, b) Sv. materi, c) Vojsci, d) Ustavnom sudu. I onda evo odgovora: Crkvi se najviše veruje (56,3 %), onda Akademiji (27,4 %), pa armiji (11,2 %), a šta je uopšte poprište te vere, toga verovanja, toga poverenja – ne zna se. Šta to najviše verujem Crkvi? Da će mrtvi ustati na Sudnji dan ili da će mi pop za dodatni honorar (iako sam njegov parohijan) otpevati neki kratež od opela? Šta SANU uopšte tvrdi ili šta poriče da bi mu se verovalo ili ne verovalo?!