U ono ratno doba su, legenda veli, junačni Crnogorci sa sprdnjom govorili o američkoj Šestoj floti – koja se vrzmala u blizini – da je se ič ne boje, jer da je to neka sila, ne bi bila Šesta no Prva! Sledeći tu pronicljivu analogiju, Prvi opštinski sud u prestonoj varoši Beogradu morao bi biti ono najbolje što srpska pravda ima da ponudi… A to najbolje je, eto, presudilo: porodice šesnaestoro pobijenih Bošnjaka iz Sjeverina, Republika Srbija, nemaju pravo na odštetu od ove države, jer se zločin nad njima (izvelo ih iz autobusa i pobilo, tek tako, zbog sira, vojne muzike i pogrešnih imena) odigrao na teritoriji druge države. Te je, u tom smislu, ova država bila sasvim nemoćna da ih zaštiti. A inače bi ih rado. Mislim, zaštitila.

Oh, gde li se zbio taj strašni-zločin-s-kojim-mi-nemamo-veze? U Mauritaniji, Kongu, Letoniji? U okolini Kandahara, u vrletima Pamira, u pesku Čada, u prašumskim predelima Mato Grosa? Pa ne baš, no nešto malčice bliže: u pograničnom selu Mioče, na teritoriji nečega što se kiti imenom Republika Srpska, a što se prostrlo preko pola teritorije Bosne i Hercegovine. Inače nama susedne, međunarodno priznate države, članice UN. U tom smislu, nije li Prvi Opštinski presudio tačno kako treba, držeći se zdravog razuma i slova zakona? Verovatno je tako. Nevolja je samo u tome što stvarnost ume da bude neznatno komplikovanija od suvoparnih fiškalskih činjenica.

Šta je to što se dogodilo 22. oktobra 1992? Grupa građana a/Republike Srbije putovala je b/ iz jednog mesta u Republici Srbiji u c/drugo mesto u Republici Srbiji i to d/ javnim prevozom u društvenom vlasništvu Republike Srbije, a sve to kroz rubni deo teritorije susedne BiH/RS jerbo džada naprosto tako i tuda vrluda, pošto u vreme kad je građena niko nije mislio o tome da li je neki kilometar druma u ovoj ili onoj Zbratimljenoj Republici SFRJ; slučaj, dakle, identičan onome sa železničkom prugom Beograd–Bar, gde se stanica Štrpci nalazi u rubnom delu BiH, a što je takođe kreativno upotrebljeno u zlikovačke svrhe. E, na tom ih je mestu maskirna (ali ne i maskirana) "patriotska" fukara zaskočila, izvela iz autobusa i pogubila. Uzgred, počinioci ovog zločina gnusnog čak i za poremećene kriterijume građansko-etničkog rata nisu baš jako nepoznati, ali uglavnom nije baš da su jako pronađeni i jako osuđeni. To jest, neki jesu (Milan Lukić i još trojica), no većina nije. Možda čekaju sledeći autobus, šta li?

Šta je, dakle, perverzno u toj stvarnosti, mnogo komplikovanijoj od one koja (po)stoji u štreberski ispravnoj presudi Prvog opštinskog? U toj se stvarnosti ogleda sve ogavno, amoralno licemerje politike Srbije devedesetih. Ta je država sejala okolo klijentske, od Srbije u potpunosti zavisne etničke kvazidržave (prvobitne SAO) u kojima su najeksplicitnije važili banditski zakoni i "rasna" politika po kojoj oni koji su se tu zatekli, a nisu etnički Srbi, nemaju ama baš nikakva prava, čak ni pravo na život: sve što uspeju da sačuvaju, od glave na ramenima pa do nešto imovine, čist je ćar i poklon sudbine ili nekog "dobrog" Arijevca, koji bi u principu mogao i da ih pokoka, ali eto neće. Je li bilo tako? Bilo je. Ko tvrdi drugačije? Samo oni koji za to imaju predobre razloge, izmerive u decenijama robije. Republika Srpska bila je najveća i najorganizovanija od tih tvorevina, i jedina koja je nadživela ratno doba. Nije ni nepoznanica ni neka Velika Tajna da je Srbija osnovala, održavala, obučavala i finansirala vojsku i policiju Republike Srpske, da su njeni oficiri dobijali plate iz Beograda etc. Da i ne govorimo o tome da ima bezbroj nesumnjivih dokaza da su razne formacije vojske i MUP-a Republike Srbije (od famoznih "Crvenih beretki" pa nadalje) direktno, terenski, involvirane u ratne sukobe u Hrvatskoj i BiH. Drugim rečima, reći da država Srbija nije moralno, politički i pravno odgovorna za postupke Republike Srpske tokom rata, isto je kao da roditelj odbije da odgovara za kriminalne postupke svog, recimo, osmogodišnjeg klinca. Jasno je da je to nemoguće: jeste da nisi lično ništa učinio, ali trebalo je da paziš na svog mamlaza; sad ćeš da robijaš umesto njega. Sve do pred kraj devedesetih, RS (i RSK, dok je postojala) nije bila ama baš ništa drugo doli nezvanični appendix Republike Srbije, i to je apsolutno jasno svakome ko je tada makar nosa pomolio na onu stranu Drine i Dunava.

Šta je poruka presude Prvog opštinskog? Biću vulgaran: ona podseća na ponašanje momka koji je entuzijastički uživao bez zaštite, ali mu sada ne pada na pamet da prizna posledicu u vidu deteta. Pa će još i da dometne da je opšte poznato da se mlada majka kurvala sa svakim. Ne bi to bilo tako strašno da je sve ovo stvar jedne presude i jednog suda, ali nije, nego je to u potpunosti u skladu sa državnom politikom. Kojom državnom politikom? Svakom državnom politikom. Od one Slobodana Miloševića, koji je i u Hagu kao navijen ponavljao da on nema ništa s ratom jer je on, bože moj, bio predsednik Srbije, a Srbija nije bila u ratu, pa do svih postmiloševićevskih koje su se – s blažim izmenama retorike – organizovano pravile blesave glede nasleđa devedesetih i uloge Srbije u tome, suštinski podržavajući Miloševićevu verziju, uveravajući nas da je to sistematsko ponižavanje istine, pamćenja i zdravog razuma patriotski akt. Tako na koncu, zakonito i neumitno, dolazimo do presude koja kaže da su Sjeverinci ničiji ljudi, koji su stradali na ničijoj zemlji, a da država čija su dokumenta nosili, u čijoj su vojsci služili i kojoj su poreze plaćali sa njihovom užasnom, apsurdnom smrću nema ništa. Iako je ta država stvorila i hranila sve, baš sve što ih je pobilo. Iako bi, da država Srbija nije stvorila to što je stvorila, ti ljudi danas bili živi, kraj svojih najdražih.