Nailaze lepši dani i noći, evo i snegovi su se otopili, što je baš lepo, uslovi za šetnju sada su mnogo bolji, samo – šta ako se pokaže da smo čudan soj: da bolje, lakše i masovnije šetamo po snežnoj mećavi ili golomrazici nego po blagougodnim aprilskim i majskim cvetnim stazama, milovani toplim povetarcem?

Ako se manemo meteorološkog biltena, isto se pitanje može postaviti i ovako: kuda ide, ako uopšte ide, onaj protestni talas koji je pokrenut u najgore nedoba, dok je jesen prelazila u dugu i mučnu podunavsku zimu? Ima li on jasno prepoznatljiv cilj, a ako ga ima, evo, ne mora nam se čak ni reći šta je to: samo jesmo li mu se bar malo približili? A šta tek ako postavimo ne baš sasvim neutemeljeno pitanje: ko uopšte određuje šta je cilj i kako se do njega stiže? I ko mu je za to dao mandat? I šta ćemo ako se pokaže da se u tim ciljevima u dovoljnoj meri razlikujemo da počnemo da se razilazimo kud koji onog trenutka kad taj cilj (ciljevi?) počne da se nazire? Na primer, neki bi što pre u Brisel, drugi bi dogodine u Prizren (ne znam onda zašto ne odmah?), ali šta kad se pokaže – a pokazuje se, i pokazuju nam – da je Brisel jako daleko, a da je Prizren na drugoj planeti? A mi već spakovali kofere, udomili mačku kod svekrve, isključili grejanje i otkazali pretplatu na "Bazar"!

Ali čekaj, nismo li, pobogu, svi imali jedinstven i jasno prepoznatljiv cilj: "da padne Vučić"? Naravno, ali samo su trajno naivni mislili da će (dobrodošle, neophodne, pročišćujuće) demonstracije građanskog nezadovoljstva neposredno do toga dovesti, tj. da će do toga doći tako što će neki građani izvestan broj nedelja kružiti gradovima predlažući "Vučiću" ljubazno da se tornja bestraga iz naših života, i tako sve dok ih ovaj ne posluša. Okej, i to bi načelno bilo moguće, ali samo kada bi tih građana bilo mnogo (naglašavam: mnogo) više nego što ih ima. Zašto ih nema mnogo više? I uopšte, zašto je Vučić, nakon vidne početne uzdrmanosti, uspeo da se konsoliduje toliko da bi, što se njega tiče, ovo moglo da se vuče ovako još mesecima, a da za njega ne predstavlja političku opasnost, nego samo faktor iritacije? Dok se i na nju ne navikne (dobro, znam, on se nikada ne bi navikao, takav je tip).

Nemam utisak da je "Vučić", kao ličnost i kao metafora tzv. sistema, u ovih nekoliko "kriznih" meseci uradio bog zna šta dobro i korisno za sebe. Naprotiv, delovao je prilično pogubljeno, a pri tome je još vidljivije nego ranije da je okružen gomilom groteskno nesposobnih i u svakom smislu nižerazrednih bezveznjaka koji u iole uređenijem društvu ne bi mogli da se održe ni nedelju dana na položaju, recimo, predsednika kućnog saveta. Čovek bi pomislio: dovoljno je da malo jače duneš i da ova skalamerija popada u veličanstvenom neredu. To se, međutim, ne dešava. A to onda znači da je problem negde na drugoj strani.

Nemam ni iluziju ni ambiciju da mogu ovde taksativno da vam pobrojim sve ključne faktore koji dovode do svojevrsnog zastoja, do pat-pozicije iz koje se lako otklizava u entropiju. Pogledajmo samo, ilustracije radi, gotovo impresionistčki sakupljene i odabrane primere iz poslednjih nedelju-dve. Đilas piše "otvoreno pismo" Vučiću izvlačeći mu uši kako nije dovoljno dobar patriota glede Kosova i kako bi on i njegovi to radili mnogo bolje; tri teška beznađa da te uhvate! Istraživač "sotonizma" Rolingstounsa unjka na beogradskom subotnjem protestu. Sergej Trifunović prvo juri debele vojvođanske separatiste po kukuruzima, pa posle upada u bizarne kafanske situacije iz kojih ne ume da džentlmenski izađe (slučaj napada na Kseniju Radovanović). Vuk Jeremić, pogrešan čovek sa pogrešnom politikom i Čedomir Jovanović, još pogrešniji čovek bez bilo kakve preostale politike, glavinjaju i lupetaju po teve studiju tako da im samo Goran Vesić fali pa da budu Gaja, Raja i Vlaja naše nesreće. Tzv. nestranačke javne ličnosti, u amoku od sterilne samozaljubljenosti, trabunjaju o politici bez stranaka, pa i bez politike, ako ćemo pravo, koja će nekako volšebno da nadvlada u, pazi sad, političkoj borbi. S druge strane, stranke i njihovi lideri kao da su se najeli bunike, jedni jurišaju na Kosovo da tamo poginu kad već Vučić neće, i da povedu i nas sa sobom, mada ni mi baš ne bismo, drugi tokom velikog odmora ruše globalni kapitalizam, treći se zamajavaju monarhijom, retradicionalizacijom, "srpskim domaćinstvom" ili ko zna već kojom dežurnom poštapalicom za ništake izgubljene u vremenu i prostoru, četvrti se kao ujedinjuju, peti kao razjedinjuju, Sergej u trampovskom maniru radi sve pogrešno i baš na tome skuplja poene (ali jbg, s tim što prikuplja i okuplja oko sebe nikada neće moći da učini ništa korisno) etc. etc. Evo, ove sam recentne primere izlio "iz glave", šta li bi tek bilo da sam se malo pripomogao?

Možda je sve ovo samo normalna faza, štaviše, prolazna slika trenutnog zamora na "antirežimskoj"sceni, pa čak i rezignacije ovog grešnog kolumniste. Maybe. Samo, valjalo bi ipak preventivno uzeti u obzir vapaj onog purgera iz prastarog lascivnog vica, izrečen u pauzi orgije: "Dečki (i cure), ‘ajmo se malo organizirat!" U protivnom, tvrdoglavo jurcanje slepim stazama za pogrešnim i(li) naprosto gubitničkim ciljevima ne može se završiti drugačije nego velikim, teškim slomom (kroz sporo, mrcvareće izumiranje). U kojem druga strana, gle, gotovo da nije morala da "pripomogne": samo je pustila svakoga da "bude ono što jeste" i da slobodno razvija i ispoljava ono najgore što ima.