Jedanaesti mart 2006. još je jedan od onih nekoliko Značajnih Dana koje nećemo zaboraviti, to jest jedan od onih za koje svako tačno zna gde je bio & šta je radio kad je Čuo: svi znamo gde nas je zatekla vest o Titovoj smrti, o atentatu na Zorana Đinđića, kao i Peti oktobar posle podne. S tim da je ovo potonje događaj masovne prirode: čak toliko masovne da su, mesecima posle, razni javni likovi ritualno i javno po medijima gutali suzavac i evocirali uspomene na svoje (mahom virtuelne) junačke podvige… Kako god, i Slobodan Milošević je svojom smrću uspeo da se upiše u jednu specifičnu, intimno-javnu istoriju naših dana: kako god gledali na njegov lik i nedelo, ovaj je čovek isuviše dugo bio isuviše značajan za naše živote da nas se njegov život i njegova smrt ne bi ticali. Zato i ne iznenađuje da je, koliko odmah, počeo nemilosrdni rat za njegovo nasleđe: obožavaoci se čak i međusobno podžapaše ko više i bolje nastavlja hodočašće njegovim putem u Ništavilo, a sa onom, heterogenom i zbunjenom, "antislobističkom" Srbijom se dohvatiše u klinč oko naizgled drugorazrednih pitanja Posmrtnih Počasti. Ova je nesmiljena borba sasvim razumljiva i nimalo beznačajna, u tome su obe strane u pravu: "državna" sahrana Miloševića simbolički bi abolirala i njega, i njegove saradnike i celu jednu kanibalsku epohu srpske istorije; "privatna" sahrana u zemlji Miloševića bi lišila "državničke" simbolične težine, svodeći ga na nivo ostarelog, odbačenog, prezrenog tiranina-u-penziji, koji se vraća u svoju zemlju mrtviji politički nego fizički, uprkos svoj ovoj trenutnoj razgalamljenosti njegovih pristalica. Sahrana pak izvan zemlje predstavljala bi nekakav očajnički čin prkosa njegovih bližnjih, klasičnu Utehu Svrgnutih: vi ga ionako više ne zaslužujete, ali pravićete ga od blata jednog dana, molićete njegove kosti da se vrate…

Enivej, sve su opcije u trenutku nastanka ovog teksta još otvorene. Ali, ako Miloševića ipak sahrane u Beogradu ili makar u Požarevcu, biće to ritualno zatvaranje jednog kruga, zaokruženje jedne nesrećne epohe. Koja je, vidi vraga, zapravo simbolički počela nekoliko godina pre nego što je Milošević uopšte zaseo na vlast u Srbiji. Bilo je to, naime, takođe na jednoj sahrani, na pogrebu Aleksandra Rankovića, na beogradskom Novom groblju, utvarno daleke 1983. godine. Taj je sprovod, naime, prerastao u "podzemnu"manifestaciju prkosa, u prećutnu, a porukama krcatu Poruku, u akt oduška, ali i upozorenja, u demonstraciju ubrzanog bujanja nacionalnog resantimana u Srbiji preokupiranoj prvo "kosovskim pitanjem" a potom i odnosima "potlačene" Srbije sa drugim republikama SFRJ. Jedan je deo, progresivno rastući, "nacionalno uznemirenog" puka, u figuri Aleksandra Rankovića ugledao neku bizarnu alternativu titoizmu, koja pri tome neće dirati u svete i neupitne osnove Sistema, nego će ga samo "posrbiti". Zato je od dvojice velikih srpskih otpadnika iz Titove nomenklature Ranković bio "u masi" neuporedivo popularniji od Đilasa: ovaj drugi je govorio o demokratiji i ostalim kerefekama, a onog prvog je bio glas da bi "sredio Šiptare" samo da mu je zli Broz to dozvolio. A kud ćeš veće sreće za sve nas?!

Zašto je sve ovo važno za nas, danas i ovde? Zato što su uspon Miloševića i cela njegova tragična koliko i groteskna vladavina, bili nakazno, a opet sasvim autentično i dosledno ostvarenje "rankovićevskog" sna: dok je okolo, po Evropi, komunistički totalitarizam skončavao u apsurdu koji je sam rodio, Milošević je remodelirao Srbiju na temeljnim principima eklektičke "rankovićevštine" (koja je, da se razumemo, imala mnogo više veze sa svesnim i nesvesnim "rankovićevcima", nego sa osobom Ranković Aleksandra): očuvati "komunističku" strukturu države i društva koliko je god to moguće, a na to onda nakalemiti "nacionalistički" dominantni diskurs i etičko-vrednosno-kulturnu paradigmu, koja će dostojno odmeniti posustalu "naprednjačku" retoriku. Tako je stvoren užasni Mutant kojem obično tepamo "Miloševićeva Srbija". Najgore od svega jeste to što taj Mutant nije baš odistinski upokojen ni famoznog 5. oktobra: njegove su "životne navike", njegovi su nastrani rezoni kontaminirali umove i duše miliona, baš kao i uglavnom nedozrele i neodgovorne političke, akademske i medijske elite, tako da ostaci tog Mutanta žive i u mnogima koji bi se zakleli da sa njime nemaju nikakve veze.

Ko će, dakle, koračati u koloni za kovčegom sa telom Slobodana Miloševića, ako bude sahranjen na Mestu Zločina? Oni isti koji su oplakali Aleksandra Rankovića, kao i njihovi duhovni, politički, svetonazorni naslednici. Oni su, negde od sredine ka kraju osamdesetih, postali ogromna većina u Srbiji, i trebalo je da prođe preko deset godina jedne nepojmljivo užasne i sramne istorije pa da se oni svedu na nivo jake manjine. Ono čemu sada prisustvujemo jeste pukom činjenicom fizičke smrti jednog čoveka samo potcrtana agonija, definitivan poraz jedne Velike Iluzije, potresna sahrana jednog "epskog" kodeksa ponašanja, mišljenja i osećanja sveta. Ono što je počelo ojkanjem i zapevanjem naših "nacionalnih pjesnika" okončava se u somnabulnom talambasanju političkom Belzebubu, u histeričnom negiranju Poraza i Sramote, dakle u velikoj a besmislenoj i duboko gubitničkoj laži. Nad tim se otužnim prizorima ljudskog samoponiženja ne može seiriti, ali se zato može i mora učiniti sve da postanu tek poslednji čin jednog stravično glupog komada sa pevanjem i pucanjem.