Ima kod Đilasa – Milovana, ne Dragana, što bi rekao Basara – ona sjajna sintagma "besudna zemlja"; po njoj je naslov ponela možda i najbolja knjiga koju je napisao taj čovek, a on je i sam bio prvo važan kreator, a potom i eminentna žrtva jednog sistema u dobroj meri počivajućeg na besudnosti. Dakako, besudna je zemlja ona koja je bez suda, bez zakona, bez pisanih normi civilizovanog života. Pri čemu, opet dakako, uopšte ne mora biti da svega toga doslovno nema: dovoljno je da to u stvarnosti ne obavlja onaj posao koji bi trebalo da obavlja, te samim tim i ne proizvodi onaj (ozdravljujući i oslobađajući) društveni učinak radi kojeg bi trebalo da postoji.

Na tragu ove literarno-političke reminiscencije, slobodan sam izneti predlog da konstatujemo da je današnja Srbija zemlja koja je, evo, i zvanično ostala bez Ustava, a da je smrt ili nestanak Ustava ozvaničio upravo njen Ustavni sud, što je na neki uvrnut način i logično: ko će drugi? Ustavni sudovi obično služe "čuvanju" ustavnosti u zemlji, što pre svega znači sprečavanju, ograničavanju i sankcionisanju samovolje izvršne i drugih grana vlasti (na svim nivoima), jer najčešće je vlast ta koja može da prekrši ustav – vi i ja mnogo teže možemo da dođemo u tu situaciju, sve i da hoćemo, jer nemamo takvu moć: mi kršimo samo "obične" zakone, dotle možemo da dobacimo.

Kada Ustavni sud odbaci relevantnu inicijativu kompetentnih građana da se preispita ustavnost uvođenja vanrednog stanja i različitih represivnih postupaka unutar tog neustavnog čina, kada javno da svojevrsnu retroaktivnu odrešnicu iliti carte blanche izvršnoj vlasti, vladajućoj stranci ili trijumviratu na čelu s Pantokratorom da čine šta god žele, a sve "u višem interesu" koji su sasvim slobodni da proizvoljno uspostavljaju i tumače, kada se Ustavni sud, uz dozu nedostojnog fiškalsko-retoričkog izmotavanja (o kojem je najrazložnije pisala Sofija Mandić na Peščaniku) de facto oglasi nenadležnim da se pozabavi stvarnim ustavno-pravnim raščlanjivanjem odluka i postupaka izvršne vlasti, onda je to teško drugačije tumačiti nego kao jedva implicitno priznanje Ustavnog suda da je Ustav mrtvo slovo da papiru. Iz čega bi, da je doslednosti i građanskog i profesionalnog poštenja, moglo slediti samo svojevrsno samoraspuštanje Ustavnog suda, pošto najkasnije od tog trenutka nije jasno šta bi još moglo biti opravdanje da tih petnaestoro građana primaju plate.

Pandemija virusa korona bila je ne samo zdravstveno i ekonomsko, nego i političko i pravno iskušenje i za mnogo solidnije, mnogo dublje ukorenjene demokratije od ovdašnje. Izvršna vlast je mnogo gde dolazila u iskušenje – negde možda iz stvarne uverenosti da "sada tako mora", drugde loveći u mutnom na dražestan orbanovski način – da rastegne svoje moći preko svih do juče zamislivih granica, proporcionalno tome uskraćujući građanima i neke do tada samopodrazumevane slobode, ali sudovi su – uz slobodne medije, recimo – bili ona prevažna tačka ravnoteže koja je ipak bar delimično uspevala da ih drži na uzdi, i generalno u okvirima ustavnosti. Nemačka je samo jedan od primera takvog, istinski zaštitničkog delovanja ustavnog sudstva. Ali, hajde de za zemlje s kojima obično ustručavamo da se poredimo, nego, nije bitno drukčije bilo ni u tzv. regionu. O odluci Ustavnog suda BiH kojom je – nota bene: usred vanrednog stanja! – ukinuta protivustavna zabrana kretanja za izvesne kategorije stanovništva u Federaciji BiH pisali smo na vreme u komentaru dana na sajtu Vremena, a jednu sličnu odluku Ustavnog suda Makedonije spominje i Rumena Bužarovska u kolumni u ovom broju "Vremena". Šta iz toga zaključujemo? Da BiH i Makedonija imaju Ustav, a onda i Ustavni sud, a da Srbija Ustav nema, ili ga uopšte ozbiljno ne shvata, što je isto kao i da ga nema. Pa da joj otuda nije potreban ni Ustavni sud, onako kako Austriji nije potrebna mornarica, a Centralnoafričkoj Republici zimska služba. Ali, možda je stvar samo u tome da u našem Ustavu nema nečega važnog čega ima u bosanskom ili makedonskom, da i ne govorimo o nemačkom ili, šta znam, holandskom? Ma kakvi. Kada su u pitanju neke bazične slobode, svi savremeni demokratski ustavi su slični. Razlika je samo u tome što su neki ustavi – da parafraziramo The Smiths – postojećiji od nekih drugih ustava.

E sad, šta da radimo ako smo se složili da živimo u besudnoj i obezustavljenoj zemlji? Imamo dve mogućnosti. Obe su, naravno, stvar našeg političkog izbora, jer svako bavljenje javnim stvarima po prirodi je političko. Jedna je da dokinemo trenutno stanje i da počnemo iznova da gradimo institucije i sve temelje civilizovanog i na pravu zasnovanog društva i države koja će to društvo servisirati. Druga – koju nipošto ne preporučujem – je da priznamo i ozvaničimo aktuelno stanje, uz malodušan zaključak da i nismo za nešto bolje od toga. U tom slučaju najbolje je da obesmišljeni Ustav preimenujemo u Zaustav, jer ispada da (bes)pravni poredak na njemu baziran jedino tome i služi: da zaustavi svaki pokušaj građana da otetu i privatizovanu državu vrate u svoje ruke. U skladu s tim, i Ustavni sud bi mogao da se preimenuje u Zaustavni sud, jer je uvek dobro i zdravo kada se bića, stvari i pojave zovu onako kako se u stvarnosti manifestuju: zebra je zebra zbog svog jedinstvenog zebarstva, panj je panj ukupnošću svog nedvosmislenog panjstva. A Srbiji ovakvoj u kakvu je pretvorena aktivnošću otmičara i kriminalnom pasivnošću velike većine ostalih, ionako teče zaustavno vreme.