Koalicija, ona početna grudva, uvaljana od DS-a i SPS-a, odnosno grupa stranaka oko njih, pravi se, kako vidimo, na minimalnom konsenzusu – pominju se evropske integracije, očuvanje Kosova i beše tu još ponešto, ali pravi test vladalačke sposobnosti polagaće se na mnogo banalnijim stvarima od te dve mitske tačke srpske političke retorike, od kojih se nijedna neće primaći raspletu pa sve da nova vlada, ako ikad bude sastavljena, ostane pun mandat u beogradskoj Nemanjinoj ulici.

O stanju u kome se zemlja nalazi više govore tihi režimi rada obe peći u smederevskoj železari nego galamdžije na političkoj areni. Ovde je i shvatanje dubine svetske ekonomske i društvene krize sporo sazrevalo.

Ključno je pitanje da li nova vlada može da napravi novi konsenzus neopterećen socijalnom demagogijom kao što je, na primer, očuvanje radnih mesta i obećanja o socijalnom staranju koja će teško biti ostvarena, i da prizna da kad je, recimo, o budžetu reč, neće biti problem da potrošimo ono što je na rashodnoj strani, već da namaknemo prihode.

Neko mora da kaže da će nam zarade biti sve manje, a troškovi sve veći, da je projekcija rasta društvenog proizvoda bila jedna nerealna računica. Da Srbija mimo sveta koji pokušava da se vadi iz krize ima restriktivnu monetarnu politiku i visoke kamate, odnosno u bankama je višak para, ali nema proizvodnje u koju bi se moglo uložiti, odnosno robe koja bi se mogla prodati… Firme će propadati, jer ih čeka servisiranje skupih zajmova, a pitanje je i odakle će država plaćati svoje obaveze prema stranim poveriocima.

Svetska kriza izbacila je u orbitu i dve gotovo zaboravljene reči – pohlepa i moral. Političke elite prilagođavaju se novom stanju duha i menjaju obrasce ponašanja. Menadžeri globalnih kompanija pristaju da rade za jedan dolar, a da naplate tek eventualni uspeh. Naši rade obrnuto.

Pitanje nadzora i regulacije postaje svetsko pitanje broj jedan. Ovde su od države ovlašćeni nadzornici izloženi podsmehu i nipodaštavanju, regulatorni mehanizmi su klijentelistički i namerno nejasni. Pravila igre se menjaju tokom igre. Mediji su površni i podložni uticaju političkih i ekonomskih interesnih grupa… Javnost je rezignirana i sklona stereotipu da je politika jedan lopovski posao, a da privređivanje nije ekonomska nego burazerska delatnost.

Ako se ovi što pretenduju da vladaju ne prilagode minimalnim zahtevima novog doba – istini, skromnosti i moralu, onda niko neće žaliti ako negde s proleća odu sa vlasti.

P.S.

Čitam da me kolege citiraju i zbog blagovremeno i javno izražene neverice da će Boris Tadić glatko da pobedi u drugom krugu predsedničkih izbora. Isto osećanje imam i prema mogućnosti da će biti predsednik vlade, a posebno uspešne vlade.