Dok nastaje ovaj tekst gledam nemačkog spasioca koji, izbezumljen od umora, 36 sati pokušava da održi u životu Turkinju zarobljenu ispod ruševina i da se, nekako, probije do nje kroz naslage tvrdog betona. Nije nemoguće da je njegov deda, recimo, pravio spiskove Jevreja za gasnu komoru. Ni na nekom porođaju nije bilo većeg slavlja nego kada su spasioci izvukli bebu iz ruševine: uzeli su je iz majčinih ruku i izvukli je po drugi put u život. A i jedno i drugo su ljudi.

Nije nemoguće zamisliti da oni koji se u Ukrajini tamane spasavaju ljude u Turskoj i Siriji, a da oni koji se raduju svakom preživelom usmrćuju iste takve kakve sada spasavaju. Nisu li, uostalom, turske jedinice, nedaleko od mesta zemljotresa na sirijskoj teritoriji, pre nekoliko godina pregazile sve što im se našlo na putu?

Ovde je nemoguće izbeči opšta mesta: niko nije u stanju da nanese veći stepen patnje čoveku od istog takvog čoveka – istorija ljudske bestijalnosti impresivna je – niti je bilo koja vrsta u stanju da se više suprotstavi patnji od čoveka.

Ima li to ikakvog smisla?

U ljudskim stvarima nema nužnosti

Ne baš. Zato ovo o čemu govorimo i nije stvar smisla, nego ljudske slobode. Ili, preciznije, neprestane čovekove borbe s nužnostima u sebi i izvan sebe. Zemljotres je nužnost kojoj se čovek, za sada, malo uspešnije suprotstavlja u bogatim krajevima sveta. Vidimo u Turskoj i Siriji upravo neverovatne scene: sedmospratnicu od koje je ostala hrpa šuta i, nekoliko metara pored nje, zgradu kojoj ni stakla na prozorima nisu popucala.

Hoćemo li, pak, rat smatrati nužnošću takođe zavisi od shvatanja slobode. Još je Aristotel primetio da u ljudskim stvarima – a rat je ljudska stvar – nema nužnosti. Šta god da uradi, čovek je mogao uraditi i drugačije. Ili nije morao uraditi ništa. Za Putina rat nije bio nužan. Putin, to je patologija moći. Za Ukrajince, međutim, izbora nije bilo. Ili jeste? Mogli su i da se ne bore. U oba slučaja, međutim, ulog je ljudska sloboda. Jer – da se još jednom pozovemo na starog Aristotela – moć (dinamis, na grčkom; potentia, na latinskom) znači i odustati od moći. Moć u sebi sadrži mogućnost da se kaže ne sopstvenoj moći.

Kako je, uostalom, uopšte moguće na drugačiji način prići ovim dvama susprotstavljenim slikama, dvama suprotstavljenim modelima slobode? Model u kojem se patnja nanosi hotimično, sistematski i bez ikakve milosti. I model u kojem je sva sila upregnuta u to da se patnja svede na najmanju moguću meru. Model koji kaže da je čovek biće slobode što uvek ima izbora i model koji će, uvek, svoju neslobodu pokušati da opravda nužnošću. Poput Putina, na primer.

Kriterijum svih kriterijuma

Svojevremeno je veliki nemački filozof Teodor Adorno primetio da je kriterijum svih kriterijuma, jedini kriterijum koji se ne može dovesti u pitanje, linija koju je nemoguće preći ravnodušno – patnja. Napisao je to nedugo posle iskustva Aušvica.

Teško da je Adorno mogao pomisliti kako je s ljudskom patnjom svršeno posle Aušvica. Naprotiv. Aušvic je samo pokazao dokle se sve može ići u nanošenju patnje. Ali makar je izgovorio tu reč: patnja.

Patnja u Ukrajini i patnja u Turskoj i Siriji jednake su, osim što se na jednom mestu nanosi hotimično, dok se na drugom nastoji ukloniti. Odveć bi nerazumno bilo verovati da će čovek kao vrsta, najednom, da se udruži u zajednicu miroljubivih bića osetljivih na patnju drugih. Neće. Ali nijedno drugo biće nema mogućnost da potencijale svoje slobode usmeri ka smanjenju patnje.

Teško je, naravno, poverovati da čovek tu mogućnost neće da upropasti i, umesto toga, digne sebe i planetu u vazduh (to je mnogo izvesnije). No, i jedno i drugo mogućnost je ljudske slobode. Za čoveka, za razliku od svih drugih bića (računajući i boga), izbor postoji.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com