Godina koja počne čarima primene PDV-a na raskošno folklorni srpski način, kanda neminovno mora da se nastavi u sličnom raspojasanom stilu. To će reći da smo možda na pragu toga da se među raznim dokonim građanima ili pak grupama građana – s posebnim naglaskom na one kostimirane – pojavi pandemija bizarnih ideja o tome koga bi se sve moglo oporezovati ili oglobiti, te kako i zašto. I ubrzo više nećemo znati da li u novoj turi takmičenja u ekscentričnim, ama ne i bezopasnim idejama prednjači država, egzotične NVO poput Crkve ili pak stara, dobra privatna inicijativa.

Kad smo kod ove potonje: građanin prof. dr Marko Mladenović sa Pravnog fakulteta beogradskog dosetio se niza represivnih mera kojima bi se moglo doakati famoznoj "beloj kugi" u Srpčadi, i sve to detaljno i taxativno izložio novinarima. Nemojte ni sumnjati da je među tim predlozima za Spas Nacije i de facto zabrana pobačaja, koji bi se ubuduće imao dozvoljavati samo iz zdravstvenih razloga, uz potpis Nadležne Komisije; naravski, sve savremene konzervativne revolucije uvek započinju egzemplarnom suspenzijom ono nešto izvojevanih ženskih ljudskih prava, pa zašto ne bi i Revolucija Svetog Marka… No, niski perlica i đinđuva tu ne da nije kraj, nego najurnebesnije tek sledi: čovek koji podučava mlade akademce pravu smislio je da bi u Njegovoj Državi specijalan porez iliti kazneno-pedagoški harač imali plaćati oni koji se uporno – to jest, i nakon što im "prođe leto trideseto" – klone saznavanja "svete tajne braka" ili su pak u braku ali se neopravdano ne razmnožavaju. Ovaj bi se "porez na neženje i bračne drugove bez dece", pazi sad, zvao "bećarski", a Mladenović nije s raskida ni da precizira modalitete njegove primene: "Visina poreza zavisi od imovnog stanja bračnog para, a porez mogu plaćati i porodice s jednim detetom, ako su im finansijske mogućnosti iznad proseka" (v. "Glas javnosti", 8. 2. 2005). Nema bre više da se širi po kućama ko kako ‘oće, nego lepo kao nekad: Drug Tito je bio osmo od petnaestoro braće i sestara… Tja, da ih je bilo nešto manje, ne bi se akali s onom nesrećnom svinjskom glavom!

Tako, eto, u perspektivi izgleda raspištoljeni lokalni Veliki Burazer na delu, bar u ne baš originalnoj interpretaciji ovdašnje varijante jedne šire, a tipično desničarske, naci-klerikalne opsesije "izumiranjem naciona". Sve bi to bilo nevredno spomena da nije fakta da je – ako je verovati novinama – Mladenović za svoje revolucionarne napore "dobio podršku Ministarstva za dijasporu, srpskog patrijarha i Svetog sinoda". E, najdalje na ovoj tački jedan paranormalan fenomen neopozivo prestaje da bude privatne prirode. Naprotiv, kroz njega je moguće sagledati štošta od jedne već prilično neizdržne društvene patologije.

Postoje dve grupe "uobičajenih sumnjivaca" koje najbolje obožavaju da – zarad "višeg interesa", dakako – neovlašćeno njuškaju oko tuđih genitalija: jedni su "nacionalno zabrinuti intelektualci" (najčešće vinjak-pjesnici, ali ima i svih drugih fela) a drugi, bogami – popovi. Ovi potonji su tu posebno nastran slučaj: zašto se uporno trpaju tamo gde im nije mesto, jer o problematici (ako se, to jest, pridržavaju svojih Zaveta) zapravo ništa praktično ne znaju, a ni famoznom natalitetu ič ne doprinose? Neko će reći da se to ne može primeniti "na nas" jerbo se pravoslavni popovi, za razliku od rimokatoličkih, legalno žene i dobijaju potomstvo, ali stvar je malko složenija: dragi moji, SPC ne vode "svetovni" sveštenici, razne seoske prote, nego isključivo kaluđeri: ceo je Sinod od njih, a ni patrijarh ne može biti ko nije kaluđer. A to su, treba li podsećati, po defaultu ljudi koji se ne žene/udaju i nemaju dece. Oh, ali to je specifično, to je stvar njihovog životnog izbora! Tačno. I šta iz toga sledi? Da su samo oni specifični, i da samo oni imaju pravo na, recimo, "manje standardan" izbor načina života?! Bio bi to stav em licemeran em totalitaran i diskriminatorski, ali to je izgleda sve čemu se možemo nadati od te i takve pameti, veselo oblutale u vremenu i prostoru.

Možda je ovo dobar trenutak da priznam – sve ja ovo vama pričam pro domo sua, sakrivajući se iza tobože principijelnih razloga… Slučajno mi je, naime, i samom prošlo već više (uh, baš više!) od kritičnih trideset godina života u pustom bećarenju, a pri tome sam još (krajnje namerno) nevenčan i nemam dece. Sodoma & Gomora! A ipak imam drskosti da izjavim da mi svečano ne pada na pamet da bilo kojoj sorti nadobudnih paramesijanskih jurodivaca plaćam globu zbog svog, jelte, "lajfstajla". A ako bi nešto ovakvo ipak prošlo – u živopisnom Koštulendu ništa ne treba isključiti! – morali bismo (svi kojima je do odbrane sekularnog društva) smisliti stanovite revandikacije iliti odmazde u vidu kontraporeza: recimo, na zatucanost, na masnu bradu ili tako nešto… Pa da vidimo čija majka crnu vunu prede! Nastranu šalu na stranu, ova je "bećarska" priča deo istog onog kompleksa iz kojeg se ispililo i najnovije ograničavanje prava na prigovor savesti: radi se o novoj seansi orgije patrijarhata, o bekrijaškom/lakrdijaškom nastavku jednog vaistinu skarednog mentalnog "grupnjaka" koji ovde nikako da prestane, i zarad kojeg nikako da svane.