U idealnom svetu, novine ne bi bile ničije vlasništvo. A jedina upravljačka prava nad njima imali bi oni koji za njih pišu i oni koji ih čitaju. Ovo potonje, uzgred rečeno, ne dokazuje se na časnu reč nego time što se novine redovno kupuju, bilo na trafici ili u virtuelnom prostoru.

Stvarni svet je, avaj, nešto manje idealan. Ima i takvih medija, ali oni su tek neznatna manjina u odnosu na one druge. I češće su negde na margini nego na glavnoj sceni, među “velikim igračima”.

Kada je i pošto je već tako, osmišljen je svojevrsni “Berlinski zid” koji bi trebalo da razdvaja vlasnike, kapital, menadžment, marketing i ostale prateće, a uglavnom neizbežne užase od uredništva i redakcije, dakle od onih koji novine prave, polažući račune vlastitoj ljudskoj savesti i profesionalnim umećima, svojoj čitalačkoj publici kao i široko shvaćenom “javnom interesu”, koji bi svaki ozbiljan medij trebalo da zastupa bez obzira na svoju dominantnu političku i svetonazornu orijentaciju.

Znamo, međutim, da taj zid ume da bude prilično porozan, a nije retkost ni da bude tako temeljito urušen da od njega ne ostane ni krnjava cigla.

One koji bi najkasnije na ovom mestu udarili u tužbalicu kako su, bez obzira na sav deklarativni pluralizam, “slobodno tržište” i ostalo, kapital i kapitalizam prirodni neprijatelji svake, pa tako i medijske demokratije, neću razuveravati – jer to nije bez neke osnove – ali ih moram podsetiti na nešto čega danas nije moderno sećati se.

Naime, u vreme mog odrastanja, u jugoslovenskom socijalizmu, mediji “nisu imali vlasnike”. Ili, ako hoćete, vlasnici smo bili svi mi; to je bila suština onoga što se nazivalo “društveno vlasništvo”. U teoriji, dakako. U praksi, međutim, neko mora da donosi odluke… Zato je “društvo” upravljalo medijima preko institucionalnih “mehanizama društvenog uticaja”, a tim mehanizmima, u svim sferama, upravljala je, prilično čeličnom rukom, naddruštvena instanca prosto poznata kao Partija. Ako bi ova bila kontinuirano nezadovoljna pisanjem nekog medija, mogla mu je u svakom trenutku učiniti šta joj padne na pamet: smeniti urednike, razjuriti redakciju, dovesti “pouzdane kadrove”, čak i ukinuti ga bez pardona. Sve se to i desilo, mnogo puta. Drugim rečima, mediji u SFRJ imali su vlasnika, a to je bio monopolistički centar političke moći koji svoj legitimitet nikako nije oročavao i nikada nije proveravao, nego ga je smatrao stečenim jednom zauvek.

Zašto vam ja sada sve ovo pišem? Je li iza toga možda uvijena priča o pomalo bizarnom slučaju “poklanjanja” NIN-a, koji je velika korporacija svojevremeno kupila, a sada ga ženerozno prepustila jednoj građanki, tačnije svojoj generalnoj direktorki? Nije. Mada opet, i jeste.

NIN je, kao (a)tipično čedo socijalizma, prodeverao decenije jednopartijskog režima u gotovo neprestanim unutrašnjim previranjima, jer je sama redakcija zapravo bila sastavljena od mnoštva teško spojivih sedimenata, kako su već koga političko-medijski tokovi nanosili u Cetinjsku. Tako je ostalo i docnije, tokom devedesetih i prve decenije dvehiljaditih. Bilo je tu partijskih dogmata, građanskih liberala, nacionalista, bizarnih osobenjaka i raznih međuslojeva, pa je i uređivačka politika varirala u zavisnosti od toga ko trenutno drži kontrolu. To predugo zadržavanje u limbu odumrlog socijalizma donelo mu je krhku samostalnost, za koju je bilo jasno da će biti na ozbiljnom iskušenju kad se “pojavi vlasnik”. I ovaj se pojavio. Doneo je NIN-u neke dobre stvari, ali je štošta i odneo; ne zato što je “zao” nego što su to pravila po kojima igra.

Priča “Vremena” neodvojiva je od NIN-ove upravo zbog načina na koji su se dve grupe novinara razdvojile. Grupa uglednih novinarskih nezadovoljnika, većina njih baš iz NIN-a, osnovala je “Vreme” 1990, tj. čim je postalo moguće da “privatna lica” budu (su)vlasnici medija. Nije bilo nikakvih garancija i nikakvog sigurnosnog padobrana, i tako je do dan-danas. Ne postoji lepši i romantičniji način da se ovo kaže: trideset i tri godine “Vremena” su trideset i tri godine siromaštva. “Zakrpljeni, ali čisti”, tako je to definisao Miloš Vasić, jedan od redakcijskih senseija. Ne kaže se ovo zbog nekog samočestitanja, nego radi podsećanja kako stoje stvari, i šta sve ova nepromišljena avantura podrazumeva.

I, kako će se ove i njima srodne priče završiti? To niko ne zna. Ideja je upravo da se nikada ne završe, da traju jer je to u javnom interesu, ma koliko to osporavali oni kojima je javni interes najgori neprijatelj. U borbi koja je na svaki način neravnopravna i nefer, mi vodimo barem jednom nedeljno, svakog četvrtka, kada “izlaze nedeljnici”, a uzurpatori naših života piju brufene od jutra. I zato, živeli četvrci, a svako neka za sebe prosudi da li u njih želi da uloži malo vremena i još manje novca, ili će se prepustiti ravnodušnosti i predati bez otpora onima koji se nekako uvek nađu tamo gde su novac i moć, mada su izvori iz kojih ih crpu svaki put sve mutniji i sve dublji.