Više od pola godine posle pada bivšeg režima, njegove mračne tajne još se vrlo dobro drže. Provaljuje se ponešto od onoga što se odnosi na pare i bogatstva koja se ne mogu sakriti, ljudi lakše priznaju takve stvari u nadi da se mogu otkupiti, ali izgleda da nema mnogo tragova koji vode ka svim onim "izuzetnim leševima", a misterija nestanka Ivana Stambolića nije danas ništa manja nego prvog dana.

Ovo, međutim, nije prekor vladi, jer sad su u zatvoru ne samo bivši predsednik nego i vrh njegove tajne policije, i reklo bi se da se ministar policije i dalje trudi u tom pravcu. Radi se manje o nesposobnosti nove vlasti a više o ubilačkoj efikasnosti bivše, o zavereničkoj lojalnosti, o dobroj organizaciji zločina i o spremnosti delova te mafije da se pritaji i preživi sve revolucionarne promene. Zato ministru policije Mihajloviću ne pada na um da se hvali hapšenjima nego opominje da je mafija spremna da preuzme državu. Nadam se da preteruje, ali u ovakvim stvarima voleo bih da mogu da se oslonim na nešto čvršće od nade.

Dakle, taman što smo shvatili da se ubistva i otmice po Beogradu slabo rasvetljavaju, kad dunavska voda izbaci još gomilu leševa. Desilo se još pre dve godine, ali je tada priča stavljena pod ključ "državne tajne", što znači da nema nade da su to možda bili nečiji tuđi leševi, doplovili, recimo, iz Mađarske. Ako smo manje-više bili bespomoćni pred običnim, pojedinačnim ubistvima, šta da kažemo sad kad do nas doplovi nešto što jako liči na ratni zločin?

Ako neko proba da u hladnjači potopi gomilu leševa, ako se to dešava tokom rata, ako država to sakrije, onda su gotovo sigurno bili u pitanju albanski civili. U najboljem slučaju nenamerne, usputne žrtve. Dobro znam šta sve može da se kaže u odbranu verovatnih krivaca koji su ovde negde u blizini. Da, to je bilo u vreme NATO bombardovanja, da, imali smo civilnih žrtava na svojoj strani, da, ovi iz Dunava mogli su biti živi štit za UČK, ali s toliko leševa svejedno nešto mora da se uradi.

Pre svega, veoma je verovatno da je u pitanju samo mali uzorak. Bilo je u ono vreme mnogo neproverljivih priča o takvim transportima sa Kosova. Ako tvrdimo da smo hrišćanska zemlja, ako pri tom mnogi misle da bi pravoslavlje moralo da bude prisutno u školama, bolnicama, kasarnama i svuda, onda ne bismo smeli da sumnjamo da je Bog video ono što je od ljudi bilo skriveno. Da li neko misli da bi naš Bog to razumeo i oprostio i da nam je jedini problem Karla del Ponte koja neće da razume?

Ako bismo hteli da izbegnemo Haški sud, to nipošto ne bi smelo biti zato što ne verujemo da su se dogodili zločini – jer evo isplivaše dokazi – niti zato što imamo neka opravdanja – što su to radili i drugi – jer takvim opravdanjima ni sami ne verujemo. Hoću da kažem da, u meri u kojoj u nama postoji neko moralno osećanje, nije moguće preći preko ovakvih stvari, makar nikakav ovozemaljski sud nikad ništa o tome ne saznao.

Ili, ako je tačno da sudovi preuzimaju izvestan deo Božijih nadležnosti u uspostavljanju pravde, onda je pokušaj skrivanja leševa bio i krivično i bogohulno delo. To znači da bismo sad, zbog Haga i zbog Boga, morali svom snagom da zapnemo da tu stvar i sve slične ispitamo i osvetlimo najbolje što možemo. U pitanju su samo manjim delom politički problemi i praktične teškoće koje bismo mogli imati u odnosima sa spoljnim svetom ako ne bismo uradili ništa. Teže bi bilo preživeti masovnu gangrenu savesti, koja je, gangrena, ionako uzela maha.

Možda smo ovde na terenu mistike, ali zbilja verujem da nekažnjivost zločina trajno truje ljudsku zajednicu i da bi, ako zbog nečega takvog ne bismo osetili tegobe, to samo značilo da smo izgubili osnovna ljudska svojstva. U tom smislu, što se mene tiče, Bog je najuspelija i najvažnija univerzalna metafora, a veliki zločini su najbolja prilika da se proveri njena valjanost i prisutnost u društvu. Mislim na onaj odnos društva prema zločinu koji nije stvar dokazivanja nego automatskog, refleksnog odbacivanja i traženja krivca i kazne.

Ako u ovakvim slučajevima ne tražimo krivce i ne mislimo na kazne, onda nam nikakav sud, pa ni haški, ne može da pomogne. To bi značilo da smo, kao društvo, već kažnjeni vraćanjem u rajsku beslovesnost. Ili, ako neko više voli lokalnu mitologiju, to bi ličilo na gubitak oba ona carstva koja su pominjana baš u vezi s Kosovom.

Da je ovo već postala normalna zemlja cela ova tirada bila bi suvišna, odgovarajuće službe odmah bi prionule na posao, a javnost bi se dugo i temeljno zgražala. Ali, ovde neće biti baš sasvim tako, pošto su sve odgovarajuće službe već prezauzete i pošto se javnost nalazi u stanju oguglalosti. Toliko loše vesti i tako morbidne priče malo ko još može da svari, i bojim se da bi bilo kakva medijska kampanja suočavanja naroda s ovim stvarima imala za rezultat samo menjanje kanala.

Za sada, bilo bi dovoljno da policija obavi efikasnu istragu, da otkrije nešto i nekoga, da nas o tome obavesti i da sudovi izreknu neke kazne. Što še tiče stvarne moralne indignacije, za to bi trebalo sačekati sledeću, mladu i odmornu generaciju, a ova sadašnja može samo još da malo pripremi teren za to. Da ne ostavi za sobom neprobojni oklop od laži i mržnje prema svemu i svakome.

Najzad, razume se, ako posle Stambolića i nestanak hladnjače s gomilom leševa ostane misterija, ne vidim šta će ko moći da kaže gospođi Del Ponte kad sledeći put navrati.