Eh, stara dobra jednopartijska vremena… Tada je, doduše, mogla da te ubije prejaka reč ili da te uhapsi neoprezno izrečena metafora, ali si barem fasovao romantični oreol buntovnika i disidenta… Setite se samo kako je Gojko Đogo nagrabusio zbog zbirke pesama (u kojoj da se, kroz metaforu "štakora sa Dedinja" i srodne, neprilično aludira na neumrlog i neumrljivog Josipa Broza Tita), i setite se kako je, recimo, Milovan Danojlić tim povodom nadahnuto pisao o "pravu na metaforu" kao elementarnom ljudskom pravu… Kažem vam, bez jake knute i otvorene nepravde nema ni Drajfusa ni Zole!

Sada, hvala Bogu, Gorbačovu, Valensi, Vojtili i još nekim istaknutim pojedincima, živimo u demokratiji, pa se zbog metafora više ne ide u zatvor… Ili se ide? To jest, sada ti se može zgoditi da ti zbog metafore odrape visoku globu, a ako ne možeš ili nećeš da je platiš, onda ćeš u pržun, pa ti vidi. Evo, recimo, o tome već sve zna Zoran Petakov Zeka, znameniti levičarsko-antifašistički aktivista novosadski, između ostalog i "borbeni ateista", kako se to nekada govorilo: čoveku je sada pravosnažno presudilo u beogradskom Okružnom sudu, a sve po tužbi za uvredu koju je protiv njega podneo građanin Mirko Bulović (u javnosti daleko poznatiji pod profesionalnim pseudonimom Irinej), inače trenutno obavljač poslova i radnih zadataka episkopa bačkog SPC. Narečeno Nesumnjivo Lice tužilo je Sumnjivo Lice zato što je ovo potonje u jednoj televizijskoj emisiji nazvalo njega te kolege mu pod pseudonimima Amfilohije, Atanasije i Artemije "četvoricom jahača apokalipse", a sve u kontekstu navodne pomoći i zaštite koju vrh Crkve pruža desnim ekstremističkim, klerikalnim ili čak neofašističkim organizacijama. Preostala trojica "jahača", koliko je poznato, Petakova nisu tužila, pa sada neka svako za sebe sudi da li to znači da priznaju svojstvo koje im je Petakov namenio, ili šta? Kako god bilo, građanin Bulović je presavio tabak i… evo rezultata.

Lice Petakov Zoran prvo je osuđeno u Četvrtom opštinskom sudu, i ta je prvostepena presuda skrenula pažnju javnosti svojom bizarnošću: sudija Miroslav Bošnjak je, mističnim spoznajnim putevima, došao do zaključka da je oštećeni Bulović Mirko "besprekorna ličnost", a da način na koji ga je Z. P. prikazao ne vređa samo njega, nego i sve hrišćane, evo, recimo i samog sudiju Bošnjaka, koji je "kao sudija i kao kršteno lice" strahovito iznenadjen & uvredjen onim što je čuo iz Petakovljevih usta. Hm, pa i ja sam "kršteno lice" celog svog života, pa ipak nisam uvređen, i šta ćemo sad? Ah da, zaboravih, ja nisam sudija… Važnije je, naravno, nešto drugo: može li neki drugi sudija biti uvređen i kao budista, džudista, makrobiotičar, bioenergetičar, dijabetičar, zvezdaš, sadomazohista, slobodni zidar, prinudni tesar, numizmatičar? Da li je ovo sekularna i slobodna država, or what? I kako uopšte možete uvrediti nekoga tako što ćete ga, metaforično, nazvati jednim od lica iz mašte (žanr: religijski kič)? I da li to znači da će mene sudija Bošnjak tužiti ako ga nazovem Deda Mrazom, a i sutkinja Savka Gogić – koja je potvrdila njegovu presudu – ako je nazovem, štajaznam, Pipi Dugom Čarapom? I kako se zove društvo koje slobodne građane bije po glavi njihovim sopstvenim metaforama?

Evo i drugog metaforskog slučaja. U svakom se kukolju nađe i po neko zrnce žita, pa tako i u Qriru, svake nedelje, promakne nešto za čitanje bez gas-maske: to su kolumne Dragoljuba Petrovića, od uže rodbine i širih (ne)prijatelja zvanog Draža, samo molim bez ravnogorskih asocijacija – mada i ovo sumnjivo lice ima bradu, što jes’ jes’.

Elem, Dragoljub je Petrović još pre dve godine i kusur napisao kolumnu dražesnog naziva Ceculit, posvećenu liku i delu Svetlane Ražnatović, osobe koja se profesionalno bavi individualnim ispuštanjem zvukova na javnom mestu, ili snimanjem istih na nosače (zvuka, naravno). Dobro, Draža je duhovit, neretko surov, ponekad i neobuzdano vulgaran i zloban, ali nikada jadan i prost (ko ne razume tu suštinsku razliku, neka čita onog subotnjeg pressadžiju, za nešto bolje i nije). Otuda je ovu osobu neobičnog zanimanja i još čudnijeg društvenog statusa propustio kroz svoju kolumašinu na način isti kao i što je učinio sa tolikima drugima, pa možda još malo paprenije, jer je tih dana bila aktuelna ona tabloidna provala sa (navodnom) celulitnom pozadinom građanke Ražnatović, tajno usnimljenom na njenom audiovizuelnom performansu na Ušću. To sa tom pozadinom jeste, da se razumemo, bila prvorazredna tabloidna svinjarija, ali dajte da budemo načisto s još nečim: osoba tužilje neodvojivi je deo baš tog i takvog sveta, trajno zaglavljenog u četvorouglu estrada-podzemlje-politika-tabloidi. To je sve jedno nerazmrsivo klupko, i teško da ima punoletnog lica u ovoj zemlji koje to ne zna. I kada se – od svih ljudi – baš građanka Ražnatović nađe vlasnom da se oseti silno pogođenom iz tog pravca, onda je to nešto više od pukog licemerja; šta tačno, ne umem vam reći, mislim da srpski jezik nema tako jaku reč, ili možda strahujem da je u pitanju neka utuživa metafora, šta znaš, đavo ne spava.

Kako god, građanka R. je maleroznog Petrovića tužila, a sud ga oglasio krivim, ne toliko što se bavio njenim celulitom na stražnjici – jer i nije – nego zato što se bavio sličnom pojavom na mozgu tužilje, a koju je prozvao ceculit. A to je žitograđanku (izraz inkriminisanog D. P.) silno uvredilo, a kako i ne bi: ta sve što je postigla – a postigla je mašala mnoooogo! – mozgom je postigla, da čim bi?! A ovamo, ovaj je "prikazuje kao glupu i neobrazovanu". E Petroviću, zli Petroviću…

No, šta ovaj pisac zapravo hoće da kaže? Ta ništa, takoreći, tek to da su stvari na Zemlji izgleda vazda iste: jedni – neretko baš oni sasvim nedostojni – imaju društvenu, političku, finansijsku ili simboličku moć, a drugi samo metafore, prilično slabašno sredstvo borbe protiv poniženja i očajanja usled i usred vladavine najgorih. I onda im, šta, još i metafore stave van zakona! Samo, kratkovido vam je to: što metaforu više pritisneš, to je jača, razgovetnija i glasnija. Nemoj da se kačiš s metaforom: ona će nadživeti i tebe i onoga koji ju je stvorio.