Da sam neka politička vlast u Srbiji, pre svega ostalog bih zabranio internet. Nije da ova mreža trenutno predstavlja neku smetnju političarima, niti oni od nje naročito strahuju. Međutim, svetska iskustva pokazuju da internet može da proizvede dosta neprijatnosti, a ovdašnji narod sklon je da sporo ali uporno prihvata iskustva sa Zapada. A kome to treba?

Evo jednog rđavog primera. Grupa programera u Britaniji, potpomognuta sa oko pet hiljada evra nepovratnog zajma (granta), napravila je veb-sajt theyworkforyou.com (u prevodu oniradezavas.com) čija je jedina funkcija da "prevodi" i pojašnjava parlamentarne debate.

Posao im je donekle olakšan činjenicom da britanski parlament već decenijama izdaje nešto što se zove Hansard i što se od 1997. godine može naći i na internetu (www.parlament.uk pa birajte opciju Hansard na levom meniju). Radi se o zvaničnom izveštaju o radu parlamenta u kojem se prenose i sva izlaganja i debate.

Reč je o hrpi dokumenata (čak i kad su u elektronskoj formi) zanimljivoj za čitanje samo najzagriženijim zaljubljenicima u rad parlamenta. Gore pomenuti programeri napravili su sistem koji izdvaja najinteresantnije fragmente iz rasprave ministara i poslanika i povezuje ih sa njihovim ranijim nastupima stvarajući ono što se zove kontekst. To će reći da ako poslanik govori o potrebi da se "olabave" neki propisi kako bi se potpomogla privreda nekog regiona, to se povezuje s njegovim ranijim nastupima, ali i s informacijama o članstvu u upravnim odborima, društvima, klubovima i slično. Tako se može utvrditi da iza brige za privredu zapravo stoji nastojanje da se zaštite interesi određenih grupa s kojima je poslanik povezan.

Hansard je inače izdanje Kraljičine administrativne službe (malo slobodniji prevod za Her Majesty’s Stationary Office) odakle poručuju da još uvek "samo gledaju" šta ovaj projekat radi, odnosno da se nisu opredelili hoće li zaštititi prava poslanika zabranom da se njihov rad prezentuje na navedeni način. Za to vreme, širom sveta u zemljama čije su demokratije ponikle na osnovama britanske (Australija, Irska, Novi Zeland, SAD) raste interesovanje za sajt i ima ambicija da se napravi nešto slično.

Nezavisni posmatrači kažu da je ovaj pristup izuzetno koristan, odnosno da približava demokratske procese građanima, to jest pojašnjava im šta se zapravo događa. Stoji, donekle, primedba da izvestan uticaj na javnost vrši onaj koji sve te elemente povezuje, ali autori sajta ionako kažu da je projekat u test fazi i da su otvoreni za sve primedbe i predloge koji bi pomogli da ovaj servis bude fer i prema političarima i prema građanima.

Naravno, odmah ćete se zapitati može li se nešto slično napraviti i u Srbiji. Skupština Srbije, doduše, ima sajt (www.parlament.sr.gov.yu), ali to su stranice sasvim u skladu sa ostatkom "državnog" interneta. Izveštaji sa sednica su šturi, svode se na kratke zapisnike, beskrvne i potpuno neinformativne. Ni ostali sadržaji na sajtu nisu bolji, što će reći da svest o potrebi da se Skupština otvori prema građanima nije sazrela ili barem ne na pravi način.

A nije da ne može, budući da se svi sadržaji koje domaći političari žele da plasiraju u javnost najpre pojave na njihovim što partijskim što državnim veb-sajtovima.