Kolumna
TV manijak
Zoran i njegova senka
Neverovatno je da se 2023. godine razgovara o Miloševiću i Đinđiću kao žrtvama, pa se onda meri čija je žrtva veća, čije nasleđe značajnije i čija uloga važnija “iz današnjeg ugla”
Piše:Dragan Ilić
Mart je mesec sa najviše sećanja na tragične događaje iz naše prošlosti. Sećamo se izneverenih nada 9. marta, smrti Slobodana Miloševića u Hagu 11. marta, ubistva Zorana Đinđića 12. marta pre dvadeset godina, kao i početka NATO bombardovanja 24. marta.
Tada u medijima počinje rasprodaja bola, svojevrsne zadušnice, koje osim nadmetanja u naricanju nad sopstvenom sudbinom sve izraženije predstavljaju reviziju naše novije istorije. Svi sagovornici se trude da ožale Zorana, ili Slobodana, prikazujući sebe kao najbliže prijatelje i saradnike koji su svedočili ključnim odlukama. Primetio sam da praktično od ubistva i sahrane Đinđića postoji potreba da se njegova uloga ospori, a da se Milošević rehabilituje kao vizionar i antiglobalista. Prema ovoj teoriji, koju neprekidno promoviše, recimo, gospodin Šainović, Milošević je žrtva istorijskih okolnosti i nateran je u rat, sa jasnim planom da se uništi Srbija. Previđaju se užasne posledice njegove vlasti, diktatura, progon i ubistva političkih protivnika, sve do strašnih posledica njegovog delovanja na Kosovu.
Neverovatno je da se 2023. godine razgovara o Miloševiću i Đinđiću kao žrtvama, pa se onda meri čija je žrtva veća, čije nasleđe značajnije i čija uloga važnija “iz današnjeg ugla”. Potpuno je neprihvatljivo diktatora, koji je pokušao da restaurira komunizam uvijajući ga u nacionalnu oblandu, porediti sa vođom demokratske opozicije koji je uspeo da ga skine sa vlasti. Ova tema je u određenoj meri potrebna i aktuelnoj vlasti, jer je Vučić sada doveo sebe u poziciju da razgovara o budućnosti Kosova i Srbije. On zato ponavlja mantre o neverovatnim pritiscima, nalazeći se tamo gde su pre njega bili Milošević i Đinđić. Prvi sa potrebom da Srbiju izoluje od globalnih procesa, i drugi sa željom da je vrati na mapu sveta i oporavi od strahovite bede u kojoj se našla. Izolator i konzervator ili reformator, to je dilema koju proživljavamo i danas. Zato je dokumentarni film “Đinđić – priča o Srbiji”, koji je u produkciji N1 uradio kolega Filip Švarm, veoma važan. Ne radi se o okruglom jubileju, već o potrebi da se kroz političku i ličnu biografiju Zorana Đinđića prikaže sudbina Srbije. Verovatno je moguće napraviti film koji bi tu sudbinu prikazao kroz život i politiku Slobodana Miloševića, ali se to ne bi moglo učiniti bez ozbiljne kritike koju njegovi obožavaoci i sledbenici sigurno ne bi mogli da prihvate. Ma koliko se trudili da ga idealizuju, Milošević je bio čovek koji se pre svega trudio da zadrži apsolutnu vlast. Sve ustupke i odluke donosio je vodeći se isključivo tim motivom, sve do sopstvenog kraja. Milošević je budućim vođama u Srbiji pokazao kako se uspešno i dugo vlada, bez obzira na rezultate izbora. Njegova igra je igra moći, za razliku od Đinđića koji je bio čovek vizije. Njegov motiv je Srbija u budućnosti, do koje treba stići što pre, ponekad preskačući stepenice. Ovaj dokumentarni film u gotovo dva sata odlično prikazuje razvoj te vizije, kroz lični i politički razvoj Zorana Đinđića od anarhiste do državnika.
Ovu priču ispričali su njegovi saradnici, kolege, novinari, ljudi koji su ga dobro poznavali, a vrlo efektno je upotrebljen dokumentarni materijal. Naravno, možete se slagati ili ne sa izborom sagovornika, ali lista je toliko duga da je opričana reprezentativna slika Zoranovog lika i dela. Narator filma o Đinđiću je Dragan Bjelogrlić, koji nas diskretno vodi kroz biografiju aktera i istoriju Srbije, čime se dobije nedvosmislen zaključak da je Zoran bio aktivan učesnik i kreator promena koji je život posvetio modernoj Srbiji. Uticao je na politički život i kada je delovao kao disident i kada je učestvovao u stvaranju višepartijskog sistema, demokratskih vrednosti, političke kulture, teorije i prakse, kada je bio ubedljiva manjina i dvotrećinska većina, kada je gubio i dobijao izbore. On je uticao na Srbiju, možda najviše kada su ga ubili, jer su tada i njegovi kritičari shvatili snagu njegove vizije. Podnaslov ovog filma je “Hronika najavljene smrti” bez namere da se patetično referiše na ubistvo, već je to samo zaključak koji možete doneti kada ovako premotate njegov život.
Jedan nov, zastrašujući ugao gledanja na život i delo Zorana Đinđića jeste iskustvo progonjenog čoveka koji se bori protiv mračnog srca tame te države koja je menjala ime, ali se njena tajna policija nije promenila. Oni su ga hapsili i pratili još od Ljubljane osamdesetih i bili su mu za petama sve do atentata. Slika njegovog ubice, Zvezdana Jovanovića, kao senka je uvek negde u blizini, na Palama, oko Miloševića, među “crvenim beretkama” u Kuli. Simbolično, ta služba mu je uvek radila o glavi, ona ga je naterala da ode u Crnu Goru iz Beograda, ona je širila glasine po tabloidima da je Hitlerov unuk, da je izdajnik, dok je Zvezdanov nadređeni Jovica Stanišić, omiljeni sagovornik CIA, mešetario od Krajine, preko Pala, do Kosova. Radikali su slavili kada je ubijen, Šešelj i danas ne propušta priliku da ga mrtvog pljune, a Nikolić je svojevremeno izjavio da je i Tito pred smrt šepao. Ta senka Službe u liku Zvezdana Jovanovića još je strašnija kada u filmu saznate da se Đinđić 4. oktobra sreo sa Legijom i njegovim ljudima, dakle sa svojim ubicama, u Ulici admirala Geprata, odakle su i pucali na njega.
Đinđić je pred tu senku i u taj mrak išao sam, nenaoružan, sa jedinom idejom da se izbegne građanski rat. Zato ovaj film nije idealizacija Zorana Đinđića, jer su prikazane i njegove zablude, ali je važno podsećanje na čoveka koji je bio spreman da žrtvuje sopstveni život za budućnost Srbije.
Tada u medijima počinje rasprodaja bola, svojevrsne zadušnice, koje osim nadmetanja u naricanju nad sopstvenom sudbinom sve izraženije predstavljaju reviziju naše novije istorije. Svi sagovornici se trude da ožale Zorana, ili Slobodana, prikazujući sebe kao najbliže prijatelje i saradnike koji su svedočili ključnim odlukama. Primetio sam da praktično od ubistva i sahrane Đinđića postoji potreba da se njegova uloga ospori, a da se Milošević rehabilituje kao vizionar i antiglobalista. Prema ovoj teoriji, koju neprekidno promoviše, recimo, gospodin Šainović, Milošević je žrtva istorijskih okolnosti i nateran je u rat, sa jasnim planom da se uništi Srbija. Previđaju se užasne posledice njegove vlasti, diktatura, progon i ubistva političkih protivnika, sve do strašnih posledica njegovog delovanja na Kosovu.
Neverovatno je da se 2023. godine razgovara o Miloševiću i Đinđiću kao žrtvama, pa se onda meri čija je žrtva veća, čije nasleđe značajnije i čija uloga važnija “iz današnjeg ugla”. Potpuno je neprihvatljivo diktatora, koji je pokušao da restaurira komunizam uvijajući ga u nacionalnu oblandu, porediti sa vođom demokratske opozicije koji je uspeo da ga skine sa vlasti. Ova tema je u određenoj meri potrebna i aktuelnoj vlasti, jer je Vučić sada doveo sebe u poziciju da razgovara o budućnosti Kosova i Srbije. On zato ponavlja mantre o neverovatnim pritiscima, nalazeći se tamo gde su pre njega bili Milošević i Đinđić. Prvi sa potrebom da Srbiju izoluje od globalnih procesa, i drugi sa željom da je vrati na mapu sveta i oporavi od strahovite bede u kojoj se našla. Izolator i konzervator ili reformator, to je dilema koju proživljavamo i danas. Zato je dokumentarni film “Đinđić – priča o Srbiji”, koji je u produkciji N1 uradio kolega Filip Švarm, veoma važan. Ne radi se o okruglom jubileju, već o potrebi da se kroz političku i ličnu biografiju Zorana Đinđića prikaže sudbina Srbije. Verovatno je moguće napraviti film koji bi tu sudbinu prikazao kroz život i politiku Slobodana Miloševića, ali se to ne bi moglo učiniti bez ozbiljne kritike koju njegovi obožavaoci i sledbenici sigurno ne bi mogli da prihvate. Ma koliko se trudili da ga idealizuju, Milošević je bio čovek koji se pre svega trudio da zadrži apsolutnu vlast. Sve ustupke i odluke donosio je vodeći se isključivo tim motivom, sve do sopstvenog kraja. Milošević je budućim vođama u Srbiji pokazao kako se uspešno i dugo vlada, bez obzira na rezultate izbora. Njegova igra je igra moći, za razliku od Đinđića koji je bio čovek vizije. Njegov motiv je Srbija u budućnosti, do koje treba stići što pre, ponekad preskačući stepenice. Ovaj dokumentarni film u gotovo dva sata odlično prikazuje razvoj te vizije, kroz lični i politički razvoj Zorana Đinđića od anarhiste do državnika.
Ovu priču ispričali su njegovi saradnici, kolege, novinari, ljudi koji su ga dobro poznavali, a vrlo efektno je upotrebljen dokumentarni materijal. Naravno, možete se slagati ili ne sa izborom sagovornika, ali lista je toliko duga da je opričana reprezentativna slika Zoranovog lika i dela. Narator filma o Đinđiću je Dragan Bjelogrlić, koji nas diskretno vodi kroz biografiju aktera i istoriju Srbije, čime se dobije nedvosmislen zaključak da je Zoran bio aktivan učesnik i kreator promena koji je život posvetio modernoj Srbiji. Uticao je na politički život i kada je delovao kao disident i kada je učestvovao u stvaranju višepartijskog sistema, demokratskih vrednosti, političke kulture, teorije i prakse, kada je bio ubedljiva manjina i dvotrećinska većina, kada je gubio i dobijao izbore. On je uticao na Srbiju, možda najviše kada su ga ubili, jer su tada i njegovi kritičari shvatili snagu njegove vizije. Podnaslov ovog filma je “Hronika najavljene smrti” bez namere da se patetično referiše na ubistvo, već je to samo zaključak koji možete doneti kada ovako premotate njegov život.
Jedan nov, zastrašujući ugao gledanja na život i delo Zorana Đinđića jeste iskustvo progonjenog čoveka koji se bori protiv mračnog srca tame te države koja je menjala ime, ali se njena tajna policija nije promenila. Oni su ga hapsili i pratili još od Ljubljane osamdesetih i bili su mu za petama sve do atentata. Slika njegovog ubice, Zvezdana Jovanovića, kao senka je uvek negde u blizini, na Palama, oko Miloševića, među “crvenim beretkama” u Kuli. Simbolično, ta služba mu je uvek radila o glavi, ona ga je naterala da ode u Crnu Goru iz Beograda, ona je širila glasine po tabloidima da je Hitlerov unuk, da je izdajnik, dok je Zvezdanov nadređeni Jovica Stanišić, omiljeni sagovornik CIA, mešetario od Krajine, preko Pala, do Kosova. Radikali su slavili kada je ubijen, Šešelj i danas ne propušta priliku da ga mrtvog pljune, a Nikolić je svojevremeno izjavio da je i Tito pred smrt šepao. Ta senka Službe u liku Zvezdana Jovanovića još je strašnija kada u filmu saznate da se Đinđić 4. oktobra sreo sa Legijom i njegovim ljudima, dakle sa svojim ubicama, u Ulici admirala Geprata, odakle su i pucali na njega.
Đinđić je pred tu senku i u taj mrak išao sam, nenaoružan, sa jedinom idejom da se izbegne građanski rat. Zato ovaj film nije idealizacija Zorana Đinđića, jer su prikazane i njegove zablude, ali je važno podsećanje na čoveka koji je bio spreman da žrtvuje sopstveni život za budućnost Srbije.
