3. septembar 2001.

Dobio sam ponudu sa televizije da radim trominutnu emisijicu jednom nedeljno! Verovatno neće biti ništa od toga, ali i samu ponudu još kako cenim. Iskreno, bio sam digao ruke od tog medija; pisao sam za novine, za radio, svirao u pozorištu (Philadelphia Caravan Theater, 1993/1994), i već sam mislio da će mi televizija i balet ostati neispunjena želja, kad se televizija prenu iz letargije! Treba da vodim neku vrstu dnevnika, da iz ličnog ugla osvetlim par događaja iz minule sedmice, ako se stvar uhoda biću kao oni Jovanovići na radiju, samo što će politička zbilja i naša svakodnevica biti viđene očima jednočlanog domaćinstva!

6. septembar 2001.

Nikad dva dobra: pukla mi glava na škodi. Već dugo baulja, zagađuje čovekovu sredinu, vuče kao da su joj sve četiri gume što kažu Bosanci izdušile, odvezem se do servisa, Mića kome sam prekinuo ručak pita imam li vremena da dovrši obrok, ono što može da kaže već na osnovu čula sluha jeste da jedna svećica ne radi, dobro, ničija nije gorela do zore, promenićemo sve četiri. Priča o svećici oraspoložila me je, neka posle ručka pogleda treba li još štogod da se promeni, doći ću poslepodne po auto, avaj, sat docnije javi mi da je i neki ventil otišao, narednog dana dobijem konačan verdikt: otišla glava.

Niko nije kriv, čak ni ja, pa opet, osećam se kao čovek koji je otišao po recept protiv svrabeži a oni ga zadržali na klinici i hoće da ga operišu. Auto se jeste bio pregrejao, beše to na samoj Slaviji, usred gužve pažnju mi je privukla kazaljka za temeperaturu, umesto da stoji uspravno kao Pobednik i kao Statua slobode, naherila se bila kao sat u Mitićevoj rupi, stao sam odmah u Maršala Tolbuhina, kasno, ispod kola žutozelena bara, kao da sam zaklao vanzemaljca, iscurio antifriz, nešto je izdalo, neko crevo…

Mića i Zoran su to bili zamenili i izrazili nadu da nije bilo unutrašnjeg krvarenja i unutrašnjih ozleda, neko vreme auto je išao, a onda se bolest povratila u mnogo gorem obliku i stupnju…

&

Obično uzmem taksi kad ostavim kola u servisu, ovog puta ću čekati autobus, preda mnom je epoha štednje, odricanja i oskudice; autobusa nema, neka, dolazim ovamo dvanaest godina i sad prvi put natenane razgledam okolinu, evo je kamenorezačka radnja, lepo, možda ima i neki butik za odenuti mrca, uklopio bi se u moje raspoloženje, u dvorištu su poređane mramorne ploče, da vidimo kome je još pukla glava, nikome, naprotiv, na tabli je uklesano: "Na ovom imanju/U neko vreme/Rodio se/Živi i živeće/Živanović Života Đula", tako je, majstore, nema u tvome poslu ničeg morbidnog, tvoja dela pravo ispod čekića odlaze na groblje, ali ti posluješ sa živima, sviđaju mi se poruke na tako tvrdom materijalu, možda ću kod tebe poručiti mermerne tablice za škodu: BG – 189 096.

8. septembar 2001.

Mimo mojih očekivanja i suprotno mom instinktu, neko zaista ima nešto protiv Slobodana Vuksanovića. Nije, slava Bogu, bio ugrožen on, dušmani su mu upalili auto, pa ipak…

Time što sam unekoliko omalovažio pogibelj na koju se javnosti (mada ne i policiji!) potužio g. potpredsednik možda sam dodatno iznervirao te koji su mu pretili, možda sam nevoljni katalizator što će reći sukrivac u jednoj paljevini.

S druge strane, g. Vuksanović je o huliganima i atentatorima govorio ipak sa nekim respektom, ja sam bio taj koji je celu stvar pojeftinio! Zaista, možda je bilo planirano da moja škoda izgori – može biti da je preživela baš zahvaljujući puknutoj glavi.

Ne bi mi bilo žao ni da je nestala u plamenu, kad bih samo bio siguran da će i kod mene na uviđaj doći Dušan Mihajlović: ministar policije pokazuje novinarima mermerne tablice koje je lično iščeprkao na zgarištu.

10. septembar

Jurim na snimanje pilot emisije za televiziju, na Trgu Marksa i Engelsa, da sam samo hteo, mogao sam da pokosim Dragoša Kalajića koji je u teget blejzeru sa zlaćanom dugmadi prelazio ulicu iako se nama uveliko upalilo zeleno. Bilo bi Kome smetaju Tanjugovi dopisnici iz Rima?, Još jedan poručeni zločin?, a radilo bi se o banalnoj saobraćajki.

Prijatno je poštedeti život nekome (ko to verujem i ne zna); g. Kalajića nisam hteo da izložim ni lakšim povredama koje bi ga na dve nedelje odvojile od mačevanja.

Sa rediteljem, kamermanom i jednim mladićem čija mi je uloga u stvaralačkom procesu ostala nejasna vozim se u Mali Mokri Lug, napisao sam tekst o puknutoj glavi i mermernoj ploči, idemo da to ekranizujemo, snimaju mene kako vozim, ja u retrovizoru, ja iz profila, stižemo kod kamenoresca, sav važan skrenem desno u travu i upadnem u jarak dubok metar i po, ako, to me je ma i nakratko povratilo iz holivudske groznice koja me beše dobrano uzela pod svoje.

&

Možda ću na dočeku košarkaša videti Šarenca, rodoljuba koji se prenoseći utakmicu sa Nemcima bio razgoropadio do kliničke promuklosti. G. Šarenac nam se na sledećoj utakmici svima izvinio: "Prekardašio sam prekjuče, mnogi mi to kažu, a ja i sam sebi to govorim. Nije to Šarenac na koga ste navikli, kojeg ste zavoleli i kojeg ste s pravom onoliko uvažavali i kovali u zvezde. Izvinjavam se i obećavam da ću opet postati onaj stari Šarenac, stari dobri Šarenac, zašto ne reći tako? Odmerenost me je krasila od prvog do poslednjeg sudijinog zvižduka, od mojih prvih komentatorskih dana do zenita koji je moje prirodno stanje; dobićete natrag Šarenca kakvog znate i kakvog volite, nedostaje vama, nedostaje i meni!"