Povod za razgovor sa Kokanom Mladenovićem, koji već dugo važi za jednog od najaktuelnijih reditelja i autora u regionu, jeste predstava Poslednje devojčice Maje Pelević koju je režirao u Pozorištu “Deže Kostolanji” u Subotici. Kako je pozorište refleksija stvarnosti, razgovaramo o svetu u kojem živimo. Kokan Mladenović kroz ovaj intervju daje neku vrstu skice Manifesta zdravog razuma kao odgovora jednog orijentisanog i osvešćenog ljudskog bića dobronamernom čoveku koji se pita kuda dalje.

“VREME”: Poslednje devojčice su nastale tako što si naručio tekst od Maje Pelević, a inspiracija dolazi iz vašeg razgovora o bebama što su ih na svet donele surogat majke na jednoj klinici u Ukrajini, u okolnostima pandemije, što je izazvalo određene probleme, da tako kažem. Poslednje devojčice otvaraju niz tema, jedna od njih je i koliko smo u današnjem svetu i sistemu uopšte vlasni nad sopstvenim telom…

KOKAN MLADENOVIĆ: Poslednje devojčice pre svega progovaraju o tome da je apsolutno sve postalo roba, da se nama trguje na način koji ne možemo ni da pojmimo, da živimo u svetu u kojem su i najnevinija stvorenja, bebe, zapravo roba. Priča o komadu počinje intervjuom sa vlasnikom ukrajinske klinike u kom on kaže da imaju oko sto i četrdeset gotovih proizvoda, da su maksimalno ispoštovali uslove navedene u ugovoru i da zbog lokdauna ne mogu da isporuče gotove proizvode naručiocima koji su iz Severne Amerike i Evrope, te da mole Vladu da nešto preduzme kako oni sami ne bi morali da zaštite svoje poslovanje, jer održavanje tih proizvoda košta dvadeset hiljada evra dnevno. Nijednom tokom intervjua koji traje pola sata direktor klinike ne pomene bebe, živa stvorenja, ne pokaže ni trunku empatije, sve vreme govori o naručenoj, proizvedenoj i neisporučenoj robi. Mi smo naučili da se neprijatno iznenađujemo, veterani smo, valjda, neprijatnog iznenađivanja, ali je ovo bilo stvarno šokantno. Kontaktirao sam Maju, prosledio joj link sa razgovorom i počeli smo da razgovaramo o tome šta smo mi u savremenom svetu, da li je moguće da je sve roba. Onda je Maja, talentovana kakva jeste, počela od ovog slučaja, a pokrenula niz tema: da li smo vlasnici svojih tela, možemo li da funkcionišemo sa rigidnom podelom na seksualnost kakvu smo nekad znali, pre svega što smo saznali o sebi, koje je naše pravo na upoznavanje sopstvenih želja i tela, kuda idemo kao civilizacija? Meni je sjajno njeno zapažanje da, kada dve rakete idu na Mars, one ne predstavljaju nikakvu humanu misiju čovečanstva. Rakete koje u svemir šalju Ilon Mask i Džef Bezos samo su beskrajno falično nadgornjavanje muškog principa, koji se ovog puta naprosto izvozi u svemir. Majin tekst stavlja znak pitanja na ustrojstvo sveta koje određuju uspešni beli heteroseksualni muškarci.

U svakom slučaju, nijedna krajnost nije srećna, ko god da vlada. Kraj komada, ipak, otvara mogućnost stvaranja drugačijeg sveta.

Koliko god delovao katastrofično, kraj ima u sebi optimizma – rađanje novog sveta sa poslednjim devojčicama, sveta koji bi trebao da bude novi i bolji pošto ga prave autsajderi čovečanstva, kako ona kaže: te nikom potrebne i odbačene romske devojčice iz jugoistočne Evrope. Bilo bi lepo da možemo govoriti o svetu bez podela, ali čitava kovid ludnica naglasila je koliko je svet podeljen. Činjenica je da postoje zemlje koje su kompletno vakcinisane i da postoje zemlje u koje vakcine još nisu stigle. Ako ste Rokfeler, možete da operišete srce deset puta, ako ste uspešni možete na nedeljnom nivou da menjate krv… prosto nije tačno da smo isti i da svi imamo jednako pravo na blagodati medicinskog i civilizacijskog razvoja.
O tome odlučuje isključivo novac.

Novac je već dugo vrhovno božanstvo.

Mene to čini tužnim, pripadam generaciji koja je učena da veruje u bratstvo i jedinstvo, da pomažemo drugima, meni je i dalje zapanjujući fenomen radnih akcija na kojima hiljade i hiljade ljudi rade besplatno i sa radošću da bi njihova zemlja bila izgrađena. Onda je došlo sebično vreme koje najmlađima ne nudi nikakve ideale. Nudi im da budu samopromoteri na društvenim mrežama, na kojima kreiraju lažne slike svojih života. Nudi im uspeh i moć kao ultimatum do kojeg se dolazi preko leševa, bez empatije, bez socijalne svesti. To je nešto što je veoma opasno, to je stvaranje generacija koje nemaju šta da ruše, nego samo da ugrabe svoje parče kolača.

Nema jasne strukture.

Mora da postoji potreba za nadom, verom. Mi smo tu veru kompenzovali verujući u Jugoslaviju. To može da bude vera u demokratiju, u bolji svet, u sopstvenu zemlju… Naravno, ne ovako kako naša zemlja pokušava da napravi kult države Srbije obesnim kićenjem zastava po selima i gradovima. Radio sam u Subotici, i bilo mi je tako uvredljivo postavljanje Spomenika kralju Petru Oslobodiocu. Ne zato što imam išta protiv te, ipak pozitivne ličnosti u našoj istoriji, nego zato što imam nešto protiv nasilnog načina na koji je spomenik umetnut u gradsko jezgro, protiv načina na koji je to napisano isključivo ćirilicom. Ako mislite, gospodo, da je to spomenik svetloj ličnosti koja treba da bude primer deci ma koje vere i nacije bila, onda bar napišite na latinici i na mađarskom, a ne samo na srpskom. Nije prijatno kretati se Suboticom u kojoj su svi bulevari okićeni neonima u bojama srpske zastave. To je vulgarno i stvara omladinu koja čuva grafite Ratka Mladića, organizuje navijačke grupe i mrzi sve drugo i drugačije. To je za moju generaciju potpuno šokantno. Odrastao sam u Nišu u vreme Jugoslavije, vreme Nesvrstanih, Nišu prepunom grčkih, arapskih studenata. Bili smo ponosni što imamo priliku da ih upoznamo. Posle je počelo da se mrzi sve drugačije, a to jeste nešto što je projektovan sistem i što se da popraviti uz radikalne reforme i zahteva puno vremena.

U novogodišnjem broju “Vremena” objavljen je Žižekov tekst koji on završava tako što kaže da ćemo ili ostati u mehuru ili ćemo se okrenuti radikalnom humanizmu, da parafraziram.

Potpuno je van mozga da pedesetak ljudi gomila milijarde, dok milijarde ljudi gladuju. Uostalom i Džef Bezos, u čijem “Amazonu” ljudi rade u nehumanim uslovima, za mizerne plate, sa minimalnim sindikalnim pravima, gomila milijarde i igra se istraživača svemira. Prosto nikada nije bila tako velika disproporcija sa onim što Marks zove viškom kapitala. U našoj nekadašnjoj zemlji, u sistemu u koji verujem, taj višak je išao u besplatno školovanje, pravljenje bolnica, u dobrobit za društvo. Danas višak kapitala ide isključivo u privatne džepove, po tome ne zaostajemo za svetom. Imamo estradne zvezde i vlasnike privatnih televizija koji žive svoje milijarderske živote dok narod grca u sirotinji, prinuđen da preživljava. Imamo radnike u fabrikama gotovo bez sindikalnih i radničkih prava. Ono što se desilo sa “Linglongom” u Zrenjaninu eklatantan je primer nasilja nad radnicima, radnici u “Juri” u Nišu nose pelene. Nosili su ih i u “Geoxu” u Vranju, ali je vlasnicima to bilo malo profita, pa je “Geox” ipak otišao. Mi smo pristali na to. Očigledno smo zemlja na rasprodaji, zemlja jeftine radne snage, sve manje školovane, nesvesne mogućnosti sindikalnih prava, zemlja ljudi koji će pristati na bilo šta samo da rade. Bukvalno smo pijaca roblja – naša vlast istovari pred fabrike nekim stranim kupcima desetine ili hiljade ljudi, stavi im lance, pusti ih u fabriku i smatra da je rešila problem.

Očekujem eksploziju u narednom periodu. Ovo što živimo nije pitanje demokratije ili nepostojanja iste, to je pitanje ataka na zdrav razum i elementarno ljudsko dostojanstvo. Možete misliti o politici i ovo i ono, možemo imati sasvim drugačije stavove, ali da neko ponižava ljude, to se prosto ne da trpeti ma kolika da ste kukavica. Smatram da stvari dolaze na naplatu i to sa kamatom. Očigledno će se i ovo završiti na ulici, sa razbijenim glavama, i mi ćemo po ko zna koji put pokazati da ništa nismo naučili, da ne poznajemo sistem. Onda ćemo izabrati vlast kojoj ćemo lomiti glave deset godina kasnije. To ružno i sramotno govori o narodu kojem pripadamo.

Srećko Horvat, opet u novogodišnjem “Vremenu”, govori da promena paradigme Evrope, ponovo ću parafrazirati, može doći upravo sa Balkana u kontekstu zelenih i levo orijentisanih pokreta. To je paradoks, i upravo zato je moguće, rekla bih.

Vrlo je moguće. Kažem to mada godinama govorim vrlo ružno o srpskoj opoziciji, zato što se ni po čemu ne razlikuju od vlasti, bili su malo vaspitaniji dok su bili na vlasti, udobnije su krali i nisu do te mere kompromitovali mehanizme demokratije. Ali da su hteli nešto suštinski da promene, promenili bi. Očigledno da nisu hteli.

Zato su me novi protesti vezani za ekologiju, protesti vezani za reke Stare planine, koji su se pretvorili u proteste vezane za Jadar, ohrabrili. Verujem da narod koji ovoga puta ne brani nikakav politički sistem, sa namerom da ruši ili stvara ideologiju, nego se bori za sopstveni vazduh, vodu, za sopstvenu zemlju, može biti veoma moćna snaga. Verujem da će to izroditi, što se već dešava, potpuno nova lica, koja meni prija da vidim na javnoj sceni. Ne bih voleo da u nekoj novoj vlasti vidim bilo koga ko je funkcionisao kao prethodna vlast, u ma kom obliku, jer su svojim sramotnim ponašanjem nakon prevrata 2000. godine omogućili da ovo zlo vlada Srbijom. Kada vidim Borisa Tadića da se predstavlja kao mogući predsednički kandidat opozicije na predstojećim izborima, dođe mi da glasam za Vučića, da nosim majicu sa likom Aleksandra Vučića. Muka mi je od ljudi koji su nesvesni koliko su zla naneli demokratskoj Srbiji. Imali su prilike da promene školski sistem, a oni su od priče o reformi školstva uveli veronauku u škole u modernoj demokratskoj zemlji. Naša deca i dalje uče pogrešne istorije, sistem vrednosti je isti kao devedesetih, prosto nisu uradili ništa da naprave suštinski zaokret ka budućnosti zemlje. Smatram da su za istorijski prezir, a ne za još jednu šansu.

Sistem vrednosti iz devedesetih je metastazirao.

To je cena istorijskog pomirenja između DS i SPS. Paktirali su sa ubicama sopstvenog predsednika. To je cena toga što nije bilo lustracije. Da su Mila Štula i ostali bili pohapšeni, da su izgubili prava na rad nakon prevrata, da je bilo prave lustracije, da se prosto jasno znalo ko mora na robiju, a ko više nema prava da učestvuje u javnom životu, ne bi nam danas solili pamet kapetani dragani i ostali ratni zločinci, vojislavi šešelji sa televizije. To prosto nije urađeno iz kukavičluka, iz koristoljubivosti. Prosto se po svaku cenu htelo ostati na vlasti. E, sve to što nije urađeno, mi danas plaćamo sa kamatom.

Da su 2000. godine objavljeni svi dosijei o Srebrenici, da je 11. jul proglašen za Dan žalosti ili Dan kajanja, da je obeležavan kao dan kada su pripadnici našeg naroda uradili nešto nedopustivo nekom drugom narodu, tada ne bi bio moguć grafit sa likom Ratka Mladića u centru Beograda, a pogotovo ne bi bilo moguće da ga čuvaju neki klinci, a ne neki veterani u pohabanim uniformama, sa puškama od pre trideset godina. To nije urađeno, i u tome je ogromna istorijska odgovornost Demokratske stranke i demokratskih snaga u Srbiji toga doba.

Nadam se, kada dođe do promene vlasti, da će biti i hapšenja i lustracija, doživotnih robija, oduzimanja imovine i svega onoga što je moralo da se desi pre dvadeset godina.

Da se vratimo u pozorište: kada smo se sreli na festivalu Dezire u Subotici, već si radio Poslednje devojčice i rekao si da se taj komad najpre može raditi u Pozorištu “Deže Kostolanji”, pre svega zato što su to glumci koji se bez straha predaju nepoznatom.

Andrašu Urbanu, kog inače obožavam i kao kolegu i kao prijatelja, više sam nego zahvalan što mi je treći put dao priliku da se igram igračkama koje je napravio za sebe. Teatar “Deže Kostolanji”, koji je moje omiljeno mesto za istraživanje, napravljen je radi istraživačkih procesa. Tamo se ne osećate kao u drugim teatrima, gde postoji presija uspešne premijere, gde su vas angažovali da bi dobili hit. Vrlo se retko desi nešto poput rada na predstavi Na Drini ćuprija u Srpskom narodnom pozorištu ili Kad bi Sombor bio Holivud u Narodnom pozorištu u Somboru, da vam institucija dâ potpuno odrešene ruke da eksperimentišete i igrate se. U “Kostolanjiju” je to manir. Taj teatar je osnovan da bi procesi bili istraživački, uzbudljivi, da se otkrivaju nove scenske forme. Sloboda koju nama Urban pruža bez presije, bez ultimatuma krajnjeg rezultata ogromna je privilegija. To su glumci spremni na sve, a meni je baš čast i izazov da u pedeset i prvoj godini dođem na probu i da znam o čemu je, ali ne znam kako ću, da imam tu retku priliku da tražim nešto što nisam radio. Naravno, sve to ne bi bilo moguće bez sjajnog teksta, bez poezije u prozi Maje Pelević, kao ni bez fantastične muzike Irene Popović. Mi smo napravili nešto što je moglo da bude i moderna opera ili vrlo čudan muzički komad, koji sve vreme ima stabilnu muzičku strukturu koju prati glumačka igra, a glumci su pokazali da mogu biti i plesači i pevači i vrhunski glumci u formi koja je i za nas i za njih nova. Čitava autorska ekipa – tu su Marija Kalabić, Selena Orb – išla je novim neutabanim putem i posrećilo nam se. Za mene je ovo jedan od najlepših procesa ikad.

Priču zaokružujemo najavom novog projekta, a kako je reč o Paklenoj pomorandži, u kontekstu smo i pozorišnom i onom koji pripada našoj stvarnosti u svakom smislu. Paklenu pomorandžu ćeš raditi u Pozorištu mladih u Novom Sadu.

Imao sam sreću da na audiciji za Paklenu pomorandžu nađem deset sjajnih mladih glumaca, koje upravnik Pozorišta mladih Mihajlo Nestorović prepoznaje kao novu snagu tog teatra. Njih desetoro imaju odličnu zajedničku energiju koja deluje bez imalo sujete, surevnjivosti. Inače je koncepcija bila da priču ispriča jedna nova izgubljena generacija, da odigra svet koji ih je učinio tako besnim. Meni je zanimljivo da oni daju komentar na ministre, vladu, okolnosti koje ih čine agresivnima i nesvesnima. Ono što je u filmu i knjizi Aleksova trupa od njih četvoro, ovde će biti njih deset. Očekujem da će to biti žestoka predstava i da će nas naterati da se duboko zapitamo je li moguće da smo ovo napravili sopstvenoj deci.