Komad Poslednje devojčice pisan je u petnaest slika. Inspirisan je razgovorom sa direktorom ukrajinske klinike za veštačku oplodnju vođenim u vreme pandemije, kada se klinika našla u situaciji da roditelji ne mogu doći po svoju decu koju su platili, a koju su nosile surogat majke. Direktor o deci tokom razgovora na televiziji govori isključivo kao o robi koja, pošto naručioci ne mogu doći po nju zbog lokdauna, pravi velike troškove klinici. Taj slučaj bio je inicijalna kapisla da Maja Pelević otvori Pandorinu kutiju sveta u kojem živimo, odnosno da nas pozove da vidimo ono pred čime gotovo rutinski zatvaramo oči.

U tekstu Poslednjih devojčica stoji da je reč o libretu:

libreto o budućnosti ljudske (re)produkcije u 15 slika
pisan za:
devojčice i dečake
ženke i mužjake
žene i muškarce
monstrume rodne, polne i telesne neodređenosti
za poslednje devojčice na zemlji

* ceo tekst se mora pevati, šta god za nekoga pevanje značilo i potrebno je da sve vreme ima kakvu–takvu muzičku pratnju. ako u predstavi postoje muzičari, oni takođe moraju verbalno učestvovati u svim slikama.

Reditelj Kokan Mladenović u subotičkom teatru “Deže Kostolanji” teatru režira pop operu. Suočava nas sa svetom čiji smo deo, svetom koji je duboko podeljen, gde žene iz siromašnih zemalja nose decu za bogate belce, gde lekari o deci govore kao o jedinicama, a fasada je lažni sjaj “nasmejanog” kapitalizma. Scenski prostor (scenografija Marija Kalabić) je prikaz fabrike sa trakama za kojima su radnici, muškarci i žene. Te trake su postavljene kao tobogani, rolerkosteri. Fabrika je metafora savremenog sveta, imate doživljaj da ste u crnoj rupi, u dimenziji u koju svest ne dopire. Predstava vodi dijalog sa svojom publikom, izlažući je sve vreme gorljivoj poeziji Maje Pelević koja peva o borbi sa aždajom koja će nas, ako se ne osvestimo, progutati.

Maja Pelević i Kokan Mladenović glasno nam saopštavaju da nemamo vlast ni nad telom ni nad životom, a pravo da znamo ko smo gotovo je ukinuto. Svet i dalje jezdi u prastarim nerešenim konfliktima, nesvestan da je u ratu (Hobs: “Um čoveka je permanentno stanje rata”). Protagonisti će iz fabrike ući u publiku, prvo će nas žestoko gađati lopticama (dobila sam jednu preko usta), a sam ulazak će podići napetost, napregnutost uma i tela, gledalac će biti suočen sa strahom od prelaska sopstvenih granica.

Kostim Selene Orb daje pečat svetu koji stavlja čovečanstvo u podrum bez vazduha, glumci nose sunčane naočare kroz se koje ne vidi(mo) u mraku, nesvesni da sve vreme nose/nosimo odeću za rad u fabrici.

Muzika Irene Popović jeste kolevka predstave, daje joj okvir i određuje tempo tekstu i dramaturgiji režije, jača naboj igre. Instrumentalni deo izvode Arpad Serda (klavir) i Mate Abraham (violončelo), a Serda i verbalno učestvuje u predstavi. Irena Popović komponuje kamernu pop operu kroz melanž žanrova od baroka do popa. Muzika nam prenosi destruktivnost sveta koji sami stvaramo, a čiju refleksiju odbijamo da vidimo.

Glumci: Timea Filep, Boris Kučov, David Buboš, Gabor Mesaroš, Nikoleta Grgić i Andrea Verebeš igraju verujući i predajući se bez ostatka, jer je reč o pitanju života i smrti, na kraju krajeva. I njima je to jasno: osmeh kapitalizma je osmeh Džokera, svi smo na rasprodaji, a borbe uveliko traju.

Maja Pelević nas na kraju ostavlja u zagrljaju sa slikom poslednjih devojčica tamne puti iz jugoistočne Evrope, one ostaju jedine na svetu, jer ih niko i nije hteo. Svet koji su ustrojili beli heteroseksualni muškarci (sa svim što iza te vlasti stoji, a stoji niz manipulacija u kojima su ruke isprljane svima) raspada se, a predstava se završava rečju: Početak.