Priča o dometima nedavno završene, treće po redu sezone zapaženo-prestižne dramske serije Naslednici (Succession) mogla bi da počne citatom iz jednog valjanog i vrednog štiva, recimo, citatom iz zadivljujuće aktuelne i rečite studije “Kako se sve može urušuti – mali priručnik kolapsologije za sadašnje generacije” Pabla Servinja i Rafaela Stivensa (sa francuskog prevela Jovana Simić, objavila Fabrika knjiga) koji veli sledeće: “Autoreferencijalna strana tog procesa je fundamentalna.. Što više dominatni sistem jača, to više sredstava on ima da očuva svoju dominaciju. On guta sve dostupne resurse i mehanički sprečava pojavu alternativa. A znamo da su inovacijama na početku potrebne podrška i investicije.”

Šta to konkretno znači, odnosno, na šta to konkretno ukazuje u slučaju narečene treće sezone serije Succession (Naslednici) iz ponude HBO-a? Ovako (a oni koji su već upućeni i, sva je prilika, bespovratno očarani znaće već da prate sledeći trag): tajkun i medijski magnat Logan Roj ostao je na toj poziciji dominantnog sistema, dok njegova deca, pride i međusobno zakrvljena, bez mogućnosti da dosegnu tačku istinske i opipljiive solidarnosti koja se u načelu da stvoriti i među oprečnima, ali sa dovoljno srodnim ciljem kao moćnim zajedničkim imeniteljem, ostaju ukopana na poziciji eksplozivnih ali i dalje jalovih, odnosno, nedovoljno osnaženih ili samo nedovoljno artikulisanih alternativa, čija bi navodna inovativnost u nekom trenutku i zbilja i temeljno mogla da ugroze pomenuti dominantni sistem, ovde oličen u figuri despotski raspomamljenog i bigotski isključivog oca kao ovaploćenja destruktivnog i omraženog autoriteta na koga se, kao takvog, naprosto svako malo mora kidisati.

PROMIŠLJENA MUSTRA

Međutim, ono što nam treća sezona nanovo iznosi na onom metaforičnom domaćinskom pladnju račva se u dva ključna i za analizu iznimno značajna pravca: kao prvo zahvat esnafski, a i šire, unutar aktuelne terminologije popularne kulture, poznat kao ‘more of the same’ (više istog, preciznije, nova tura već viđenog – naravno, poželjno, uz nadahnute varijacije i otklone) nipošto nužno ne mora da bude povod za štambilj osude koja ukazuje na nepopravljivu neinventivnost, odnosno, bezidejnost. Naprosto, u pristupu onih čiji nam zahvati dosta brzo očitavaju i dalje vitalan spoj autorskog samopouzdanja i blagovremenog, tj. planiranja na duže i onda i još duže staze, ova mustra može i ima biti posmatrana i kao viši i duboko promišljen i zauman koncept. A što u ovom konkretnom slučaju, u slučaju treće sezone Naslednika, svakako jeste tako. Drugi pravac tiče se dragovoljnog odricanja od nepredvidivosti, kao što su nam mudre i verzirane glave tokom ovih poslednjih najmanje deset godina ove neosporne dominacije televizijskih serija u odnosu na film, kao stariji i sada još samo nominalno prestižniji medij pripovedanja pred budnim okom kamere, isticale kao krunski dokaz opravdanosti svrstavanja neke od serija u laskavi domen vrhunske televizije (peak TV). Naprosto, Džesi Armstrong i bratija (tačnije, bratija i ‘sestrija’) dobrovoljno su se odrekli te proskribovane nepredvidivosti zarad viših i svakako ciljeva koji ovaj rad brzo i zasluženo prevode u sfere umetničkog dela koje, pak, pristiže iz zahuktale industrije, u čijem je neposrednom susedstvu konfekcija sa neizostavnom derivativnošću na samo par koraka dalje. Ako se, naravno, čiste spekulacije radi (jer Succession je i na ovom trećem sezonskom uzorku definitivno najkvalitetnija dramska serija u aktuelnoj ponudi), zapitamo kako bi onda izgledala ta nepredvidivost, na pamet bi mogao da nam padne jedan od ovde možda i jednako pogrešnih eventualnih izbora – poriv da se u postpostmodernom ključu dekonstruiše do te tačke izrađeno i postignuto, da se možda (kao, na primer, u slučaju nedavno obnarodovanog nesrećnog povratničkog Matriksa) krene u metafilmsko prenemaganje koje zapravo samo donekle prikriva suštinsku bezidejnost, da se posegne za (nekako uvek jeftinim i poroznim) šokovima, možda i u pravcu šećeraste sentimentalnosti, pa čak i gnjecave, pa onda i klonule melodrame u kojoj bi junaci postali svesni svojih grešaka i grehova, dakle, našavši se nekoliko krivina dalje od priželjkivanog katartičnog iskupljenja, pri čemu bi, kao i u vrlim romanima romantizma i realizma, svaka pobeda nad vlastitim slabostima bila i garancija sigurne nagrade, odnosno, bespogovorno zasluženog srećnog kraja…

HTENJA I POTREBE

Ništa od pomenutog, srećom, ne zatičemo u trećoj sezoni Naslednika; prosto govoreći, ova sezona je krupan dar za inicirane i posvećene: i dalje je ključan motiv taj neprekidni rat nerava, naravi i esencijalno sitnosopstveničkih interesa i pobuda, rat gotovo svih protiv svih. Ono, a to bi mogla i prva i najvažnija tačka na tom putu, gde Succession i u trećoj sezonu pravi snažnu, upečatljivu i zdravu kopču (na idejnom i na planu emocija) sa gledateljstvom je to duboko razumevanje ljudske prirode kao nesavršenosti u stalnom procesu urušavanja ili blagog remiksa u dobrom i blagotvornom pravcu, sve i kada nam se u svojstvu ilustracije te teze nađe prikaz života super-bogatih, dakle, novijeg izdanka jedne poduže i najčešće iritantne i zicer-sigurne tradicije u svetu filmova i igranih filmova i sadržaja. Naime, ono što potomci/naslednici Logana Roja žele, ono za čim zapravo i dalje u tom formativnom i prokrastinacijskom vidu žude nikako nije novac (a svi oni i jesu iznikli iz tog beslovesnog i često zaslepljujućeg i sputavajućeg porodičnog i društvenog konteksta ekonomski nimalo tenzične klase), nego nešto daleko bazičnije i univerzalnije – potvrda, pa dolazila ona i od navodno omražene i represivne figure svemoćnog oca kao svojevrsne rušilačke snage prirode, da smo vredni pohvale, da smo na dobrom putu, da zaslužujemo pažnju a možda i čestitke, da se tu negde iza ugla krije žudnja zvana meritokratska izvesnost – po kojoj će čak i nesputani i slepi bes na kraju dovesti do nagrade, poželjno oličene u bliskosti koju zapravo nikada zbilja nismo iskusili u svoj njenoj, donekle i magijskoj i lekovitoj punoći. Konkretnije govoreći, mlađi članovi opsednuti samim sobom i vlastitom mitologijom, a slobodno se može reći, i sopstvenom mitopatologijom ni ovoga puta neće naći izlaz iz tog samoindukovanog kovitlaca vrzinog kola koje će u nekom trenutku ipak morati da stane, sve i ako to ni tada ne bude po volji njegovim akterima. S tim u vezi, pitanje je da li čak i samo na podsvesno-nesvesnom nivou oni to i žele, jer možda je upravo to, taj nepremostivi nesklad između htenja i stvarnih potreba, koje se ipak kad-tad moraju zadovoljiti negde drugde i/ili nekim zaista zdravijim alternativama, prava mera njihovog samoodređenja, te možda ni nema nekog drugog ubedljivog identitetskog konstrukta na koji bi se usudili da se oslone kada, odnosno, ako u nekom trenutku isplivaju iz tog teškog i otrovnog kala porodične patologije koju prikriva još samo gramzivost koja cilja ponajpre na tron unutar ionako klimave i na propast osuđene, te iz dana u dana sve rudimentarnije i prevaziđene medijske imperije.

Junaci Successiona naprosto odbijaju da prihvate očigledno, ono na šta su i jasno i glasno ukazivale još i mudre glave ranohrišćanske misli – da nikako ne postoji suverenost čoveka nad sopstvenim postojanjem i vlastitom čovečnošću, a da su oslanjanje na fatumsku predodređenost i WASP-ovsku veru u nove i nove pokušaje jednostavno samo privremeno učinkovita samoobmana. To, nazovimo ga tako, histerično slepilo dragovoljnog podtipa vodi do zbilja potresne i nezaboravne scene nepatvorenog tragizma, u kojoj u finišu bivamo svedoci, reklo bi se, temeljnog i potpunog sloma Kendala Roja, čoveka ostavljenog samog sa sopstvenim, gle čuda, neproduktivnim i toksičnim gnevom, napokon svesnog vlastite promašenosti u onoj najbitnijoj životnoj ravni, gde posve sam stiže do tačke samospoznaje da je izgubio dodir sa samim sobom, i da samoga sebe gotovo da ne oseća… Naravno, to je dobrim delom zasluga i zbilja veličanstveno zrele i proživljene glume Džeremija Stronga, sada sigurno vodećeg glumca svoje generacije. Ta scena je besprekoran klimaks još jedne vrtoglave i vratolomne etape tog dugog putovanja i fokalna tačka svih devet epizoda čitave treće sezone u celosti. S tim u vezi, onda je nakon toga gotovo izlišno krenuti u rafal, naravno, krajnje zasluženih pohvala na konto ostatka dometa svih aktera, i ispred i iza kamera, jer i snimateljski doprinos, i scenografska i kostimografska preciznost, izvrsni dometi celokupnog glumačkog ansambla, pa čak i maestralan scenario sa neverovatno nadahnjujućom upotrebom jezika, uključujući tu i punu svest o neologističkoj suštini i fluidnosti jezika danas, potpadaju u istu onu kategoriju – u podeljak očekivanih i nimalo iznenađujućih darova iz dimenzije predvidivosti, nešto što poštovaoci ove serije, evo već par godina, doživljavaju kao datost i privilegiju koja se na mahove uzima čak i zdravo za gotovo.