Suština dileme koga smatramo za heroja drastično se promenila za jedan vek. Nekada je predstava heroja svetlela u svojoj gotovo naivnoj dobroti, dok su junaci današnjeg doba mnogo kompleksniji, čak mračniji, ističe istoričarka umetnosti Dragana Garić Jovičić iz Muzeja Vojvodine, autorka koncepta izložbe “Heroji nekad i sad”. Izložba je rezultat art kolonije u kojoj je učestvovalo devetoro umetnika.

Krajem avgusta prošle godine, na Andrevlju na Fruškoj gori, u organizaciji Muzeja Vojvodine održana je umetnička kolonija pod nazivom “Heroji nekad i sad”. Učestvovali su: Sonja Bajić, Larisa Ackov, Sonja Jo, Ivana Mitrović Ica, Gordana Basta, Saša Rakezić alijas Aleksandar Zograf, Filip Markovinović, Vojin Ivkov i Gojko Dutina. Umesto nekadašnjih klasičnih likovnih kolonija, ovaj skup bi pre mogao da se nazove okupljanje umetnika u prirodi, kao uslovni prevod sve popularnijeg engleskog termina art residence.

Ovih devetoro kreativaca stvaraju u različitim medijima – od stripa, preko ilustracije, fotografije, crteža, unikatnog veza, grafike do instalacije i videa, ali ono što im je zajedničko jeste svest da umetnici ne žive u bezvazdušnom prostoru i da u interakciji imaju više ideja. Njihovi radovi često predstavljaju reakciju na svet oko nas i nepravde sa kojima se susrećemo, i na taj način njihova umetnost može da se smatra i društveno angažovanom.

NO MORE HEROES ANY MORE

“Dok sam pripremala ovu koloniju i zvala umetnike, u glavi su mi odzvanjali The Stranglers i pesma No More Heroes koja postavlja pitanje: Whatever happened to all the heroes?, a potom u vidu zaraznog refrena daje odgovor: No more heroes any more.

Ipak, mene su radovi ovih umetnika ubedili da ih ima. Možda su se samo sakrili, u poplavi egoizma i besmisla koje nam serviraju kao istinu. Možda svaki dan prolazimo pored nekog od njih. Možda je i njima potrebna naša pomoć da bi bili kadri za neke nove diverzije. Mali ljudi čine velika dela. A heroje ne čini ordenje na reveru, već srce u junaka”, kaže Dragana Grbić Jovičić.

“Pošto kao kustoskinja vodim zbirku čiji je sastavni deo zbirka likovne umetnosti nekadašnjeg Muzeja socijalističke revolucije Vojvodine, poželela sam da umetnicima prikažem i taj deo nasleđa koje čuvamo, a koje je od devedesetih godina prošlog veka skrajnuto u drugi plan. Tako je neke umetnike nadahnuo i fond našeg muzeja, dok su drugima bili inspirativni sami razgovori i druženje na Andrevlju. Uočili smo da se suština onoga koga smatramo za heroja drastično promenila za jedan vek. Nekada je predstava heroja svetlela u svojoj gotovo naivnoj dobroti, dok su junaci današnjeg doba mnogo kompleksniji, čak mračniji. Tako je nebo i zemlja između simplifikovanih junaka stripova iz tridesetih godina prošlog veka tipa princ Valijant i modernih junaka sa tamnom stranom kao što je lik Džokera iz istoimenog filma pre tri godine”, objašnjava Garić Jovičić kako se došlo do same teme izložbe koja je izuzetno atraktivna u današnje vreme.

Andrevlje je odabrano kao lokacija za ovu koloniju jer je Drugi svetski rat bio poraz ljudskosti, njegove žrtve su i na našim prostorima poražavajuće. Goloruki narod je pretrpeo silna zverstva, teret i muku, između ostalog i po šumama Fruške gore. Zato je umetnicima Andrevlje kao lokacija bilo posebno zanimljivo. Oni su tokom tri dana ove jedinstvene kolonije imali priliku da prođu stazama partizana i da pokušaju na trenutak da zamisle kako je strašno bilo bežati pred neprijateljem ovom šumom zimi ili spavati pod krošnjama pokriven lišćem.

Umetnici su tom prilikom obišli nekoliko spomen-obeležja iz Drugog svetskog rata – Rohalj baze, Jabuku i Lepenjicin grob. One spomenike koje nisu stigli da posete, ilustratorka i dizajnerka Sonja Bajić je u saradnji sa kolegom, istoričarem Vojislavom Martinovim, ucrtala na jedinstvenu mapu “Heroji nekad i sad”. Ovu umetnicu već dugo vremena uzbuđuju mape kao likovni i saznajni fenomen, a crtež ove diplomirane arhitektice namerno je pojednostavljen da bude nalik na dečiji, a opet izrazito elegantan i pročišćen. Upravo se njena mapa nalazi i na naslovnoj strani kataloga za ovu izložbu.

RAT NA LEĐIMA OBIČNIH LJUDI

Dragana Garić Jovičić nam otkriva još neke pojedinosti koje publika može da vidi na postavci. Još jedan narativni rad je strip Aleksandra Zografa Šetnja Fruškom gorom. Ovaj poznati pančevački strip umetnik pokušava da oslušne krošnje stare jabuke oko koje su se partizani skupljali, kao i da rekonstruiše puteve kojima su se kroz šumu probijali sremski ilegalci, među kojima je bio i njegov deda po majci. Zografovim stripovima dominira jaka, tamna i ekspresivna kontura kojom ovaj vešti crtač akcentuje situacije i likove. Teško da je neko ko je barem nekad tokom protekle dve decenije čitao nedeljnik “Vreme” mogao da zaboravi ovaj prepoznatljiv stil, najpribližnije objašnjen terminom andergraund strip. Zograf u priči o herojima ukazuje na činjenicu da su ratove na svojim plećima iznosili obični ljudi.

“U svakom kriznom vremenu, a ovo naše u kojem živimo već dugo je takvo i nikako da se preobrati u nešto drugo, potrebno je pokazati neku posebnu snagu. I upravo su heroji oni koji uspevaju da pokažu tu snagu. Tako je bilo i tokom istorije. To su ljudi koji su uspeli da načine iskorak ka nekom boljem svetu, ka nekim boljim rešenjima. Mislim da je danas potreba za herojskim iskoracima veća nego ikada pre. S druge strane, mi danas znamo da heroji nisu ljudi koje treba da gledamo kao da su na nekim pijedestalima. Nekada su heroji bili potrebni kao vrsta autoriteta, oni koji su krčili džungle da bi se došlo do mamuta, a danas je svet drugačiji i perfidniji, problemi nisu tako očigledni i morate da primenite puno lukavstva i da budete promućurni da biste rešavali probleme. Tako da je heroj današnjeg dana neko ko može da prozre kroz maglu ove naše stvarnosti da dođe do rešenja”, rekao je Zograf za “Vreme”. Pored njegovih strip tabli na tu temu, Zograf je o ovoj temi govorio i u razgovoru sa režiserom Filipom Markovinovićem, jednim od učesnika kolonije.

Pored dokumentarca o koloniji, izloženih fotografija, za ovu priliku Markovinović je osmislio i video-rad koji kombinuje audio-snimak i savremenu video-igricu. Osmislio je i superheroja koji se sastoji od delova spomenika NOB-a sa čitavog eks-Ju prostora.

HEROJ KAMENJAR U VIDEO–IGRICI

“Nedavno sam ponovo čitao knjigu Istinite legende Jovana Popovića gde on opisuje sve podvige, pre svega fruškogorskih partizana. U predavanjima Vojislava Martinova bila je inspirativno opisana sama dinamika ratovanja jer, kada god razmišljamo o ratu, prvenstveno mislimo na neki konkretan događaj, a gubimo iz vida da je on trajao četiri godine i da je to užasno puno vremena. Dakle, postoji taj ogroman prostor između konkretnih događaja u kojima se takođe živelo, radilo, a to su svakako bili ekstremni uslovi. Kada su u pitanju heroji, ja sam i ranije, kada smo obeležavali stogodišnjicu Prvog svetskog rata, radio film o ženama u ratu jer sam upravo hteo da istaknem da nisu heroji samo oni koji su ginuli u bitkama, već i obični ljudi koji su taj rat preživeli jer je bilo komplikovano opstati u tim okolnostima, u zaleđu velikih ratova.”

Interesantno je da je Markovinović temu heroizma obradio u formi koja je vrlo privlačna današnjim mladim ljudima jer je jedan njegov rad izložen na ovoj izložbi video-igra.

“Imam sina Vida koji ima 13 godina i koji obožava da igra Call of duty, video- igricu koja je naravno puna istorije i ratovanja. To je nešto što ga veoma interesuje. Način na koji on i njegova generacija doživljavaju taj period je takav, oni znaju o svemu tome kroz igrice i strategije, i tačno znaju detalje o nekim bitkama, ali je njihovo razmišljanje lišeno svakog dodira sa značajem tog perioda i stavljanjem svega u širi kontekst. Onda sam ja uzeo deo koji je u igrici Call of duty vezan za rat u bivšoj Jugoslaviji i stavio kao tonsku podlogu svedočenje Marka Peričina Kamenjara i ostalih saboraca, koji su na jednom skupu sedamdesetih godina prošlog veka izneli svoja svedočenja povodom godišnjice osnivanja Prve vojvođanske udarne brigade. Dakle, u video-igrici se čuje originalan Kamenjarov glas kako vrlo potresno opisuje kako je sa vojskom došao na jedno mesto na Fruškoj gori, kako nije mogao da obezbedi hranu za ljude, kako je pokušao da spreči svoje saborce da jedu meso konja koji je umirao ali nije mogao… tolika je glad vladala”, opisao je reditelj svoj projekat.

I rad vajarke Sonje Jo pod nazivom Urbani tragovi ispituje spomeničko nasleđe, ali ovaj put na jedan konceptualan način. U svojoj suštini rad preispituje naš odnos prema memoriji i postavlja pitanje: čemu spomenik ako nema sećanja!? Još jedan rad u koji je inkorporiran građevinski materijal jeste instalacija Ivane Mitrović Ice pod nazivom Rekonstrukcija, a potpuno drugačiji pristup je na radovima Gordane Baste, koja je na dva platna izvezla likove narodnih heroja, brata i sestre koji su poginuli u cvetu mladosti.

“Dok smo šetali Fruškom gorom i posećivali mesta na kojima su se vodile neke bitke u Drugom svetskom ratu, bili smo i na grobu Radinke Vitasović zvane Lepinjica. Mene je to toliko dirnulo da bih i sada zaplakala, zaista. Ona je i sada tako usamljena jer se njen grob nalazi na jednom proplanku, okolo je samo velika livada. Ona je poginula kada joj je bilo 19 godina, i kasnije sam, proučavajući podatke o njoj, saznala da je porodica Vitasović imala četvoro dece i da su svi poginuli u ratu. Ona i sva tri njena brata. Jedan od braće, Trivun, imao je 22 godine kada je poginuo, i proglašen je za narodnog heroja. Možemo li mi da pojmimo kolika je to tragedija kada četvoro dece iz jedne porodice dâ život za slobodu? Za mene je to bilo nešto veličanstveno, i u svakom bodu mog veza su utkane moje misli upućene njihovim veličanstvenim delima. Oni su za mene pravi heroji. Ne vidim danas nikog ko bi toliko živeo svoje ideale i bio spreman i da za njih pogine, bez ikakvog interesa. Oni su znali da je vrednost slobode neprocenjiva”, rekla nam je Gordana Basta.

Na izložbi su izloženi i keramičarski panoi Larise Ackov koji predstavljaju stremljenje ka istinskim vrednostima, pravima na vazduh, vodu i slobodu. Novosadskog umetnika Gojka Dutinu je prvo zaokupirala fascinantna biografija narodnog heroja Stevana Petrovića Brileta, a fokusirao se i na ličnost znamenitog beogradskog slikara Bore Baruha.

Fotograf i reditelj Vojin Ivkov takođe je učestvovao u koloniji, a na njegovim izloženim fotografijama vidi se da on “uvažava svakog ko je u fokusu njegovog objektiva” i njegovi portreti odišu nesvakidašnjom toplinom i ljudskošću.

Za razliku od kontemplativnih radova na temu herojskih likova iz prošlosti, novosadski fotograf i reditelj Vojin Ivkov pristupa akciji i kreće u pravu potragu za junakom današnjice. Za tu priliku je napravio mejl adresu: akosiheroj@gmail.com, a potom odštampao i zalepio oglase po gradu. Strpljivo čeka u nadi da će se neko javiti i pojaviti. Poziv je otvoren i glasi: Ako si heroj ili poznaješ nekog ko to jeste, javi se!

Ivkov ima optimističan stav i veruje da će se onaj ko treba pojaviti. Hteo bi da ga intervjuiše i, kako sam kaže, načini njegov spisak mana. Kao dugogodišnji reditelj dokumentaraca, ovaj umetnik se sretao sa najrazličitijim ljudskim karakterima i baš zbog toga od heroja, pored silnih vrlina, očekuje i slabosti.