Komad Tesla, izumetnik Nebojše Bradića nastao je inspirisan romanom Vladimira Pištala Portret među maskama, a Bradić na početku tekstualnog predloška citira Aristotela: “Nije pesnikov zadatak da izlaže ono što se istinski dogodilo, nego ono što se moglo dogoditi i što je moguće po zakonima verovatnoće.”

Scena se otvara dočekom nove 1900. godine, hor najavljuje Teslin dolazak:

(HOR) Svemir stoji. Stojimo pogleda uprtog ka nebu, suznih očiju, promrzli od zime, u srcu topli. Ovom decembru, ovoj godini uskoro je kraj, gotova je, biće zamenjena novom godinom i januarom. Svet zadržava dah pre nego što usklikne. Odbrojavamo… Pevamo u vetar, kao jedno telo… Hiljadu devetstota!… Nije još puno ostalo… Do pucanja pampura… Uraaa!

Svi podižu čaše ka nebu.

Pojavljuje se Nikola Tesla.

Nikolu Teslu tumači Marko Marković, koji tačno igra Teslinu zanesenost stvaranjem, jer je stvaranje bilo važnije od svega, i jasno nam predstavlja čoveka uvek besprekorno obučenog, džentlmena, pažljivog u onom što ne izgovara i jasnog u onom što govori, istinski srećnog kada radi. Teslin rad i jeste bio veoma dramatičan i prema kontekstu i prema vrsti. Izumetnikom ga je zvao Laza Kostić. Hor u rukama nosi neonke kao simbol prvih demonstracija i predavanja Nikole Tesle pred najuglednijim naučnim i stručnim institucijama u Americi i Evropi 1891-1892. godine, a o otkriću do tada nepoznatih osobina naizmeničnih struja, što je od fundamentalnog značaja za novu, do tada neotkrivenu naučnu oblast – oblast bežičnog prenosa. Time je Tesla započeo prodor u novi svet elektriciteta, u svet visokofrekventnih struja i struja visokih napona, prodor koji će ga dovesti do izuma koji su postali osnov bežičnog prenosa signala – radija, televizije, radara, sistema individualizacije i izolacije prenete energije/radio signala i do uređaja na daljinsko upravljanje.

U vreme kada počinje radnja komada, na ulasku u 20. vek, Nikola Tesla je na vrhuncu slave. U nizu trijumfa u poslednjoj deceniji 19. veka nalazi se i onaj iz 1893, kada je Teslinim strujama slavodobitno osvetljena Svetska, tzv. “Kolumbijska” izložba u Čikagu 1893. godine, a i vidljivo je poštovanje i divljenje koje je Tesla zadobio naučno-stručnim predavanjima koja je održao.

Po povratku iz Kolorado Springsa on se u Njujorku susreće sa Džonom P. Morganom, kog Milan Kovačević igra onako kako ga zamišljate: kao velikog kapitalističkog magnata, boga Vol Strita; industrijalizacija je u toku, svet se čini punim mogućnosti, a Morgan ima energičnost ambicioznog čoveka koji grabi novac i život, ali entuzijazam za Tesline projekte gubi, očekivano, onog momenta kada nije siguran da će mu doneti novac, a nije kadar da prati viziju naučnika. Teslinog asistenta Džordža Šarfa tumači Miroslav Fabri, kao odanog saradnika koji naučnika razume instinktivno.

Tesla se nalazi sa čuvenim arhitektom Stenfordom Vajtom, oduševljenim Teslinom idejom da se napravi Vardenklif toranj: kaže da će ga on projektovati u stilu renesanse. Tesla će upoznati i glumicu i Vajtovu ljubavnicu Evelin Nezbit (Mina Pavlica). Nezbitova će se udati za nasilnika i ostaviti Vajta, kojeg će kasnije iz ljubomore i ludila ubiti upravo njen nasilni muž.

Anu Morgan, kćerku Džona Morgana, upečatljivo igra Višnja Obradović, koja izgovara monolog, odlučan i nežan, o naklonosti prema Tesli.

Mladog Ličanina Stevana, kojem Tesla u Americi pomaže, sa neposrednošću igra Peđa Marjanović.

Dramaturgija (Aleksandar Milosavljević) vešto prati kaleidoskopski narativ, poput romana toka svesti, stvara novu celinu koja vas navodi da sklapate sliku sveta, vremena i sudbine, ali vam je jasno da je priča apstraktna, barata činjenicama i sluti i mogućnosti i sećanje, poput onog u Amarkordu, iako sasvim drugačijeg senzibiliteta, sećanje koje nije vaše, ali kao da i vama pripada.

Na plaži tako zatičemo Teslu sa urednikom uglednog kulturnog magazina “The Century”, pesnikom i diplomatom Robertom Andervudom Džonsonom i njegovom suprugom Katarinom (Aleksandar Gajin i Sanja Ristić Krajnov igraju ih sa preciznom dozom elegancije i stava), koji su u svom domu okupljali elitu toga doba i bili su očarani Teslom te njegovi, uz Marka Tvena, najbliži i najbrižniji prijatelji.

Reditelj Nebojša Bradić govori o poziciji stvaraoca i vizionara u svetu čiji je deo, kreirajući, da parafraziram Aleksandra Milosavljevića u Dramaturškoj belešci, teatar bez uskogrudosti sa atmosferom spektakla nalik brodvejskoj reviji. Dramatičan, ali sa dozom eteričnosti u stilu američke literature, poput Skota Ficdžeralda. Ima nečeg getsbijevskog u atmosferi predstave. Kostim Staše Jamušakov vrlo pažljivo prati epohu i atmosferu predstave, sofisticiran je i raskošan.

Teslino vreme, poručuje Nebojša Bradić zajedno sa timom predstave, nije bilo povoljno za njega, a u tom kontekstu imao je izazove koje je, poput svih velikih stvaralaca, prevazilazio manje ili više uspešno. Karakter je neizostavno u izvesnoj meri čovekov usud, kako nam kaže Heraklit.

Muzika Aleksandre Vrebalov je poput muzičkog eseja, složena i snažna, kaleidoskopski slika Teslin svet, dinarski teren iz kojeg dolazi, Njujork tog vremena i metropolu kroz vreme u sopstvenoj svevremenosti: borbe, uvide i predahe…

Scenografija Miodraga Tabačkog je Olimp, bela, sa dva uspona sa leve i desne

strane i centralnim delom na kom se delimično odvijaju dijalozi. Bela boja omogućava da se jasnije vide odnosi, pogotovo odnosi moći, pozicije ljudi i “bogova”. Ona isto tako asocira i na onu vrstu čistote, telesne i duhovne, koju je Tesla potencirao (poput Pitagore i mnogih religioznih hrišćanskih i istočnjačkih mislilaca), kao i na princip čiste misli.

Pokret Iste Stepanov je, kao u antici, tu da istakne poeziju.

Predstava Tesla, izumetnik bavi se odnosom čoveka i sudbine, sveta i delovanja unutar sveta. Na eteričan, fragilan način ona postavlja pitanje šta je sve Tesla ostavio čovečanstvu u nasleđe kao naučnik i kao mislilac, koliko o tome znamo i kako se prema tome referišemo.

U POTRAZI ZA (ZABORAVLJENIM) SMISLOM

Scenografija predstave Idiot (Sergej Svetozarev) definiše kontekst: muzgavi kupe voza, boja je zagasitobraon/narandžasta, klaustrofobični prostor sužava se u dnu poput levka. Aludira se na osećaj zarobljenosti u životu aktera koji se kroz taj prostor kreću. Knez Miškin se vraća u Rusiju iz Švajcarske, gde je, kako saznajemo, bio na lečenju u sanatorijumu.

Miškin je simbol jurodivosti. Gabor Pongo ga igra prirodno, iznutra blisko. Kao hipersenzibilnog čoveka koji istančano i vrlo pažljivo sluša i posmatra ljude, otud je “prozorljiv”. Podseća nas da je jurodivost neka vrsta slušanja i koncentrisanog prisustva.

Pratimo povratak Miškina u Rusiju, saznajemo gde je bio i zašto, a u Petrogradu će ubrzo biti upoznat sa “društvom” u čiji će kovitlac ući i biti raznesen. Rogožina upoznaje odmah, a zatim i Aglaju i Nastasju Filipovnu, obe žene važne za njegov život, mada je Filipovna važnija, sudbonosnija.

Ansambl ove predstave pruža zadivljujuće vernu igru, poput raskošne slike. Nastasja Filipovna u tumačenju Gabrijele Crnković burna je, dramatična u svom ponašanju, tako da lako razumete da ju je svet koji je okružuje oštetio. Rogožin (Robert Ožvar) je silan, prepušten stihiji kojoj se ne ume odupreti. Aglaja (Judit Laslo) je u želji za Miškinom kolerična, privlačna, pomalo nesigurna, a sa silnom željom da se prepusti.

Silvia Križan kao Lizaveta Prokofjevna, Miškinova prijateljica i Aglajina majka, snažna je, gipka, stvara čitav svet aristokratije o kojem Dostojevski upečatljivo govori. Terezia Figura kao Kneginja Belokonskaja pravi fantastičnu kreaciju u složenom svetu Dostojevskog, a takvi su i Ferdiščenko Danijela Huste i Lebedev Ištvana Kerešija. Glumci Novosadskog pozorišta stvaraju galeriju likova Dostojevskog, mučnu i privlačnu u isto vreme.

Kako se čitava predstava odvija u skučenom prostoru i društvu napetom, spremnom da povredi, bez svesti o veličini sopstvenog ega (koji je velik kao zemlja čiji su deo), postiže se osećanje koje preovladava u delima Dostojevskog, a to je stanje permanentne borbe, drugačije se, po Dostojevskom, istina ne spoznaje, po ruskom receptu: život se priznaje samo kada se dela u krajnostima, sve nijanse između se rastaču u zapuštenom kupeu voza, tokom vožnje koja predstavlja život…

Cvetanovski režira kao da nas vodi kroz slike iz porodičnog albuma, govori o svetu koji pokreću strasti, naklonosti i potrebe, aristokratija neizostavno pati za samom sobom i teško razume svet koji joj ne pripada.

Naspram svega stoji, a istovremeno je i u svemu, knez Miškin, koji vidi tačno i strada bez dileme, bez dvoumljenja.

Muzika (Dimitar Andonovski) jača tenziju tokom komada, daje mu dramatičnost, depresivnost i melanholiju u različitim pasažima. Kostim Blagoja Micevskog jasno slika svet o kojem se pripoveda.

Autorski tim koji je radio adaptaciju romana, Andrej Cvetanovski, Robert Lenard i Gabor Pongo, vodi nas kroz složen svet likova Dostojevskog, a pre svega verno kreira atmosferu romana, pošto je “Idiot” složen od bura i kovitlaca. Adaptacija se završava smrću Nastasje Filipovne, sa Miškinom i Rogožinom koji bdiju pokraj voljene pokojne žene. Mračan svet istrzan strastima i Miškinova doslednost u praštanju, u razumevanju ljudi koji nisu kadri da vladaju sopstvenim sudbinama.

Naposletku, Idiot je i komad o veri, svesti o žrtvi, potrebi za smislom, kategorijama koje nam neobično lako izmiču, gotovo da su zaboravljene.