Iako je po nekoj opštoj i prilično preciznoj i tačnoj oceni, filmska godina za nama bila poprilično mršava (mada, u isti mah i ujednačena), novo, aktuelno izdanje beogradskog FEST-a nova je prilika da ponajpre gorljivi filmoljupci ponovo na probu stave svoje obično neumerene apetite i potrebe, pa da se iznova hrabro i pomalo pogubljeno zapute kroz lavirint ponude, uključujući tu nužnosti kao takve, sigurne favoritete, moranja iz prikrajka, malo uvek dobrodošlog rizika, potpune nepoznanice, dela zaslužnih veterana, izvikane ekstravagance, a katkad i filmove čija satnica jednostavno u datoj sudbinskoj podeli stvari odgovara kao nametnuti vakuum između neka dva krupnija i zamamnija ulova. Stoga ćemo u fokus ovog prikaza staviti ona ostvarenja koja će zaobići ili neće ubrzo postati deo redovne kino-distribucije u našoj zemlji.

I distributerske procene ili možda tek nametnute odluke umeju da budu poput ne tako lako probitačnog lavirinta (čak i sa tačke gledišta upućenijih), pa smo tako nedavno obavešteni da Pica od sladića (Licorice Pizza), najnoviji film sada već klasika američkog i svetskog filma zamašnijih umetničkih ambicija i pretenzija Pola Tomasa Andersona, nakon FEST-ovskih projekcija ipak neće u redovnu bioskopsku distribuciju u Srbiji. Imajući u vidu pohvale koje ga prate, kao i vrlo dobar učinak na planu referentnih esnafskih nagrada, te prostu činjenicu da je Pol Tomas Anderson i kod nas dobro poznato autorsko ime poznatog i hvaljenog opusa, a onda i upadljivu jagmu na FEST-u za ulaznice za ovo ostvarenje, to jeste počudna odluka, uz to i u neku ruku zabrinjavajuća, ali dešavale su se i dešavaju se na tom “frontu” i čudnije stvari. Pritom, sve to se zbiva u slučaju daleko najpitkijeg i najopuštenijeg Andersonovog filma dosad, dela koje do krajnjih konsekvenci prati tu svoju samonametnutu nit filma-nostalgije sa, povrh onoga što ovaj reditelj ogromnom broju filmofila znači već par decenija, podosta faktografskih mamaca (u filmu, uz Kupera, sina Filipa Simura Hofmana, čestog Andersonovog saradnika, i članica popularnog porodičnog benda Haim, glume i Bredli Kuper, Šon Pen, Tom Vejts…).

Međutim, ono što uz narečenu opuštenost čini idejnu srž najnovijeg Andersonovog filma jeste nostalgičarski shvaćen slobodarski poriv poigravanja mogućnostima; naime, glavni junak, tinejdžer, glumačka zvezda u povoju, i njegova opsesija, nesnađena, ali istovremeno i veoma preduzetna i borbena devojka na pragu tridesetih, u ovoj priči srljaju put novih prilika, uz to očito krećući se kroz more iluzija i obmana ovog ili onog tipa. Jednostavnije predočeno, mladi Andersonovi junaci traže sebe, svoju poziciju na ionako izmaštanom sudbinskom tržištu rada, ali i na polju nekada i ne u većoj meri osvešćene borbe za emancipaciju i opšte oslobođenje od onog kismetski ili društveno nametnutog. A dobar deo onoga što ih okružuje i kroz šta moraju i osećaju nagon da se probiju ka onom ionako mitskom svetlu na kraju tunela je manje ili više dobro upakovana laž, te snevani boljitak ili egzistencijalni smisao i spokoj u ovom filmu jednako izmiču akterima ove priče, premda se oni silno zabavljaju na tom putu ka nečemu i nekome možda čak i fatumski predodređenom. Junaci Alana i Geri srčano se kreću tom privlačnom putanjom, zgode i avanture se nižu, ali gledalac brzo shvata da tu nema suštinske opasnosti po njih (osim ako možda iznuđenu, kakvu-takvu zrelost ne shvatimo kao kaznu i opasnost), te može da se opusti i prati ovu pitku i zabavnu priču, prožetu katkad i bizarnim epizodama (poput one sa nezgodnim holivudskim superstarom i zavodnikom u efektno posprdnom tumačenju Bredlija Kupera), što onda dovodi do sveukupne ocene koja nam jasno i rečito sugeriše da je Pol Tomas Anderson rešio da malo predahne od tame i mrtvozbiljnog grča nad usudom čovečanstva i čoveka u njegovom uvek zahuktalom kovitlacu, napravivši evidentno relaksiran film, uz sve već pomenuto, nošen i određen tim upačatljivim nostalgičarskim štimungom, uz jasan štambilj promišljenog i sinematski artikulisanog retro-šika, pa još i uz obilje učinkovitog humora (doduše, nesporno za zrelije generacije i usredsređenije gledaoce). Krajnjem zbiru treba dodati i to da film budi snažnu asocijaciju na to što se zna i oseća sa stranica izvanrednog romana Zavera budala Džona Kenedija Tula, za koji je svojevremeno bilo najavljivano da će upravo pominjani Filip Simur Hofman tumačiti ključni lik, lik takođe zaigranog bonvivana, sklonog maštarijama i ekscesima.

BEZ ISTINSKE DRAME

Na programu FEST-a (sa podosta opravdanja, naravno) našao se i novi film Nanija Moretija, nekada unisono hvaljenog autora, a već neko vreme vidno skrajnutog čak i u okvirima samo viših produkcionih i autorskih sfera italijanskog filma. Naime, Italiji (a onda ubrzo i Evropi i ostatku filmskog i filmofilmskog sveta) u međuvremenu su se dogodili, između ostalih, i Paolo Sorentino i Luka Gvadanjino, a Moretijeva zvezda je primetno izgubila na nekadašnjem sjaju. Nije sve do uvrežene fascinacije novim i novopridlošlim, ima nečega (zapravo, dosta toga) i do samih posrnulih ili samo zamorenih heroja; jednostavno, poput nekoliko prethodnih naslova, i Moretijeva Tri sprata očitavaju lako i brzo zametljiv zamor materijala, kao i izvesnu stilsku i širu, autorsku bezidejnost. Priča o par decenija u životima stanara jedne zgrade, pristekla iz, kažu, uspešnog i nagrađivanog romana, predstavila nam je Moretija (koji, očekivano, tumači i jednu od prominentnijih rola) na tragu ranijih dela Etoma Egojana, ali, nažalost, i sa dometima nalik onima do kojih i sam Egojan prilično nezanimljivo i nerelevantno dobacuje u, recimo, barem deset poslednjih godina.

U Tri sprata, uz sav taj poprilično mehanički proizveden tragizam, istinske drame nema (a to je stilski i žanrovski okvir za koji se Moreti očigledno već u samom startu opredelio), te akterima ne ostaje ništa drugo no da krckaju te plošne konstrukte od svojih života i patnji, uz, to mora jasno biti naglašeno, izrazitu kinestetsku uprizorenost i svrsishodnost u svim aspektima (uključujući tu sasvim dostatnu glumu čitavog ansambla). Nažalost, mimo te uprizorenosti i načelne zanatske uverljivosti, Moretijeva Tri sprata nemaju da ponude ama baš ništa sočnije ili potentnije barem za filmofilmsku i kritičarsku diskusiju, te, kao što i u njemu prikazani splin deluje automatizovano i nimalo upečatljivo, tako i film kao celina ostavlja utisak dostojanstvenog, ali i lako i brzo zaboravljivog rada prepoznatljivog autora koji već dugo ne preterano srčano ganja zaturenu nit autorske osobenosti, pritom, dolazeći do ovako srednjački određenih dometa koji naprosto i samo decentno popunjavaju praznine i u filmografiji udarnog autora i repertoarskoj ponudi opsežnijih festivala, što FEST i u ovom svom jubilarnom (pedesetom) izdanju svakako jeste.

DUBIOZE GLAVNE JUNAKINJE

Znatno više nudi Emanuel Karer (ponajpre pisac – autor i kod nas zapaženih romana i proznih dela: Razred na snegu, Limonov, Carstvo, Joga) u svom kenloučovskom filmu Između dva sveta (Ouistreham). Ono što u ovom ostvarenju jeste na tragu i nalik velikom Kenu Louču jeste nedvosmislen okvir društvene i društveno angažovane drame sa jasnom odrednicom osetljivosti i empatije prema onima manje snađenjina, predodređenim da tavore i koprcaju se na obodima ekonomskog sistema ionako u blizini potpunog sloma. Karer u svom novom filmu to čini kroz priču o sredovečnoj spisateljici, opsednutoj istinom i istionoljubivošću kao imperativom i ličnim motoom, pa čak i u svetu i okruženju sada već i post-postistine, koja, u svrhu prikupljanja krediblne građe za svoju novu knjigu, u potpunoj tajnosti i konspiraciji stiže među ubogu kansku proletersku
sirotinju i kreće da radi kao čistačica uz minimalac i isplatu po satu rada. Ipak, u Karerovom viđenju i izvođenju, osim tog egzstincijalnog čemera od koga hitro nastaje i tu se zadržava ona metaforična a sveprisutna knedla u grlu, krajnji ishod biva ipak i primetno vedra i poletna priča sa podosta implicitno udenutog humora.

Karer tu evidentnu etičku dubiozu glavne junakinje efektno razrešava dosta brzo (u sceni drugog razgovora sa uposlenicom tamošnjeg zavoda za zapošljavanje i nezaposlene), dubiozu koja stiže i pred gledaoce – koliko, mimo tih neosporno plemenitih polaznih namera, ima opravdanja za uporna nastojanja junakinje da praktično oponaša nametnute životne stilove i rutine onih koji ne mogu tek tako da uteknu pred teškim i nametnutim teretom, a koja čini idejnu kičmu i osobenost ovog ostvarenja. Ipak, zahvaljujući toj pritajenoj ali i lako uočljivoj, vitalističkoj vedrini, kao i jasnom konceptu ovog filma koji potpada i u domen filmova teze, te izvrsno složenoj glumačkoj izvedbi Žilijet Binoš, pozicioniranoj na samoj razmeđi konsekventnog naturalizma/verizma i diskretne žovijalnosti, Između dva sveta izlazi iz te nužne senke poređenja sa Kenom Loučom, već pola veka na sličnom “zadatku”, i biva samosvojan i, sveukupno odmeravano, vrlo dobar film, koji pride pomalo nenadano postaje i okidač za smislenu diskusiju sa pogledanim nakon poslednjeg kadra, i to diskusiju koja seže i mimo granice levih ideja i praksi i odnosa filmskih stvaralaca prema njima.

VEŠTO UKLANJANJE EFEMERNOG

Možda i najbolji film prvog dela festivala jeste francuski venecijanski laureat Događaj (L’événement), moguće, vreme će pokazati, i ostvarenje koje bespogovorno zavređuje epitet remek-dela. Scenaristkinja i rediteljka Odri Divan se u slučaju ovog svog tek drugog celovečernjeg ostvarenja i ekranizacije, kažu, autobiografski intonirane proze Ani Erno, odlučila za jasno sveden narativni zamah sa pričom o pokušajima mlade i perspektivne studentkinje književnosti u francuskoj provinciji da abortira pri okolnostima kada je abortus (početkom šezdesetih godina prošlog veka) i dalje bio striktno kriminalizovan. U krajnje pipavoj, a krajnje konsekventno u delo sprovedenoj “rimi” sa narečenom svedenošću je i vešto uklanjanje svega iole efemernog, a da, pritom, i priča, njen idejni i ideološki sklop, te ukupan izraz, nisu izgubili ništa od punoće i evidentnog bogatstva na tom planu.

U tom i ne samo u tom smislu, Događaj je besprekoran rad visokog autorskog sjaja; stilski kontekst je visokoestetizovani verizam, priču krasi i dodatno boji i ta upadljiva i delotvorna opservaciona dimenzija kakvu najčešće zatičemo u dokumentarističkim radovima, te jade borbene, ali i sve očajnije An pratimo zahvaljujući potezu znanom kao “fly on the wall” (pomno, detaljističko praćenje junaka uz striktan mir nevidljivog posmatrača), a ovo je jedan od zbilja malog broja filmova u kojima zahvat usled koga junakinju/junaka pratimo sa kamerom često uperenom i u njihove potiljke i leđa, a to je potez koji je pustio duboko korenje mahom u evropskom arthaus filmu u poslednjih barem 15-20 godina, ne biva samom sebi svrha i ne dovodi do, kako je to neretko slučaj u srpskom, regionalnom i istočnoevropskom filmu, uglavno jalovog manirizma. Odri Divan u Događaju ne proziva otvoreno institucije, društvo i okruženje koje naprosto upija i koje se jednostavno povija pod balastom društveno uslovljenog, a očito ne baš smislenog, pa uz to, još i krajnje okrutnog i pogubnog; njena veristička fokusiranost je zadivljujuća i zadivljujuće efektna i ima u njoj podosta toga od spokoja vrhunskih i znatno zrelijih pripovedača, što za posledicu ima mladi film jetke i rečite tišine, kao istinsku vezanost i empatiju za glavnu junakinju kojoj je dopalo da se bori za malo toga dostupnog na nivou snevanog i priželjkivanog sa tako malo aduta na svojoj strani. Sva je prilika da smo koncem ove zime bili u prilici za prvi kinofilmski susret sa dva buduća velika imena filma i u planetarnom smislu – rediteljke Odri Divan, koja nam je ovde pokazala niz briljantno inkorporiranih rediteljskih rešenja, i glumice Anemarije Vartolomei, lica, držanja i ukupne pojave neverovatne samozatajne ekspresivnosti.