Uz sijaset drugih zamerki koje svako malo i počesto gotovo pa rafalno oni nestrpljiviji ili naprosto isključiviji i srčaniji stavljaju na ionako fiktivnu, odnosno, metaforičnu dušu srpskog filma današnice je i odsustvo relevantnosti – po pitanju tema kojima se bavi i za kojima njegovi autori uglavnom posežu. Naravno da obično nema puno smisla sporiti se sa ionako uopšteno postavljenim sudovima i ocenama, tim pre što u toj svoj evidentnoj i postojanoj vitalističkoj fluidnosti savremeni srpski film i dalje uspeva da iznenadi, te se tu i tamo jave i radikalnija arthaus ostvarenja na jednoj, i punokrvni komercijalni filmovi na drugoj, a u ravni priče o relevantnosti sada od pre par sedmica imamo i dva zanimljiva i kinestetski uspela i vredna filma koji, naravno, svaki na svoj način i saobrazno namerama, projektovanim ciljevima, pa i filmskim afinitetima svojih autora, tematizuju život preostale srpske manjine na Kosovu i Metohiji. Pritom jedan u igranom, a drugi u dokumentarnom vidu, a ovde nužno ide podsećanje da smo i minulih godina imali prilika da pogledamo filmove iz tog tematskog domena (pomenimo tu ponajpre vrlo dobru igranu Enklavu Gorana Radovanovića i dokumentarna ostvarenja Mnoštvo i manjina Gorana Markovića i izvrsnu Kosmu Sonje Blagojević (sada Đekić).

Igrani film Mrak scenariste i reditelja Dušana Milića nakon nacionalne premijere na ovogodišnjem FEST-u sada je deo redovnih bioskopskih repertoara; Milić je autor koji je, između ostalog, prepoznatljiv i po umešnosti sa kojom bira teme (antiglobalizam koji je činio motivski deo komedije Jagoda u supermarketu, odnosno, folkorizam na koji je katkad naprosto osuđen evropski “treći svet”, viđen u filmu Guča, kao i svet folk-muzike sa svojim pritajenim emancipatorskim potencijalom prikazan u seriji Folk). Pride, Mrak stiže nakon možda i neočekivano izvanrednog Milićevog filma Travelator koji je doneo krajnje efektnu kopču srpskog filma sa egzstencijalističkim krimićima iz francuske filmske baštine sedamdesetih godina 20. veka, te je upućenij deo ovdašnjih filmofila svakako sa izvesnim nestrpljenjem iščekivao novi susret sa Milićem u ovoj zreloj i posve artikulisanoj fazi filmskog delanja. Ovog puta, on se odlučio za mikro-priču koja se tiče zbivanja uoči i tokom martovskog pogroma na Kosovu i Metohiji 2004. godine, a u žiži je malobrojna srpska porodica (deda/svekar, snaha/majka i kćerka/unuka) u takozvanoj “dubini teritorije”, usred enklave u tom očito neprijateljskom okruženju, a u uz kakvu-takvu zaštitu ipak očigledno prilježnih italijanskih vojnika iz sastava KFOR-a.

GUBLJENJE UPORIŠTA RAZUMA

Milić je svoj Mrak prevashodno postavio u žanrovskom ključu, kao (mračni) triler o preživljavanju i potrebi za istim, uz oslanjanje na ona dva krunska filmska straha – straha od smrti i straha od gubitka identiteta. Oni koji kidišu na pomenutu porodicu, već opterećenu ne samo nemaštinom, nego i nestankom i verovatnom smrću dvojice članova (sina/supruga i brata/zeta), sve do poslednjeg trenutka nisu prikazani, čak ni na nivou senke, ali njihovo prisustvo je evidentno (pomor stoke i živine, zmije, uznemirirući zvuci, nanošenje štete… i to sve noću). Tu u asocijativnom smislu na um dosta brzo pada i dalje referentno silno potentan Karpenterov Napad na policijsku stanicu 13 (koji je pak bio nadahnuta parafraza Hoksovog klasika Rio Bravo). Pomenuta asocijativna veza, već sama po sebi, jeste iznimno zanimljiva postavka, uz to i žanrovski pismena, odnosno osvešćena, ali u isti mah jeste i sasvim prikladan okvir onome na čemu Mrak počiva. Milić se junački izneo sa tim samopostavljenim, a osvedočeno zahtevnim zadatkom – predstavljanjem mraka (i, naravno, užasa) mraka u filmskom mediju, na velikom platnu, i na tom planu, planu prikaza nekada, eto, i sasvim opipljivih i kobnih užasa noći (prisetimo se da je španski romanopisac Havijer Marijas noć nazivao i “redovnim uvežbavanjem dramaturgije smrti”) Mrak se da povezati i sa onim o čemu je A. Alvarez pisao u svojoj sveobuhvatnoj studiji Noć – noćni život, noćni jezik, spavanje i snovi (sa engleskog prevela Milica Mint, objavila kuća Svetovi): “Ako vam je dat izvestan duhovni sklop, iskonske fantazije, bezimeni užasi i bizarni predmeti jesu nepromenljivi i demokratski dostupni svima, bez obzira na godine, obrazovanje i društveno stanje. Dnevna svetlost, sa svojom kolotečinom i užurbanošću, drži sve fantazije uglavnom u zapećku. Ali noću, kada je spoljašnji svet sakriven, zdrav razum gubi svoja uporišta, pa eto prostora za manje poslušne figure da stave do znanja da su tu. Kao što svaki pisac priča o duhovima zna – uključujući autora Hamleta – zli dusi nastupaju jedino posle zalaska sunca i blede na prvo kukurikanje petla”.

Milićev Mrak nikako nije priča o izmaštanim zlodusima, jer patnje pomenute srpske porodice, noću temeljno zabarikadirane u tom trošnom kućerku na osami krajnje su konkretne i konkretizovane, ali postoji izvesna ambivalentnost u prikazu straha i onoga što on čini od protagonista, te se Mrak povremeno može čitati i u smislu višeznačnog, a internalizovanog straha od drugosti, a prateći ponajpre duševna stanja dede i njegovo potonuće u ipak borbeni, dakle, i vitalistički egzistenijalni očaj. Ovaj film ima dosta toga što mu ide u korist, pa u tom pogledu, po pitanju osnova za zaslužane pohvale prevenstveno bi moglo da bude navedeno sledeće: ujednačena i fino izgradirana atmosfera, izvrsna gluma malene Mione Milov, odlična gluma danske, a sada, evo, i formalno i srpske glumice Danice Ćurčić, maestralna scenografija Milenka Jeremića kao integralan deo i priče i filma u celini, ali i tog okrutnog sveta sveopštih opasnosti i sveprisutne sputanosti, nekoliko odličnih pasaža (scena sna male Milice, kao i vrhunski orkestrirana i silno uzbudljiva završnica, briljantan dizajn zvuka (retko “viđen” u našem filmu, a zasluga je Kristijana Ajndnes Andersona iz Danske, valerima i finesama bogata filmska slika Kirila Prodanova)… S druge strane, ključna zamerka Milićevom Mraku mogla bi da bude ta upadljiva i počesto veoma skliska podvojenost; naime, stiče se utisak da bi po film u celosti posmatrano bilo bolje i celishodnije da je film dodatno žanrovski profilisan, jer se u ovom svom krajnjem vidu zadržao negde na manje-više pola puta između punokrvonog žanrovskog tretmana i evropskog arthaus ostvarenja, a čini se da bi i u tom festivalskom smislu žanrovska “izoštrenost” bila krupan ćar za ovu panevropsku koprodukciju (Srbije, Danske, Bugarske, Grčke i Italije, a upravo danski koproducent je kuća znamenitog Nikolasa Vindinga Refna, koji najzanimnljiviji biva kada dopusti da mu u delima prevagu odnese ta evidentna žanrovska učinkovitost, kao u trilogiji Pusher ili remek-delu Vozač).

Ostavimo li to po strani, a nevezano i za teškoće koje bi film ovakve tematske i svetonazorske prirode mogao da ima u tom strogo kodiranom, a neretko i bigotski isključivom festivalskom svetu, i, naravno, mimo očiglednih kinestetskih vrednosti, ostaje činjenica da je ovo vrlo dobar film autora koji je nanovo pokazao dobru stvaralačku formu, idejno izrazito zanimljiv, u društvenom smislu lekovit i dovoljno nesvakidašnji za ovdašnji i filmski kontekst.

PRIČA O USAMLJENOSTI

Na drugoj strani imamo, ali u sasvim komplementarnom duhu, najnoviji dokumentarni film Gorana Radovanovića; sam naslov Čekajući Handkea pojašnjava dosta toga – u fokusu su žitelji srpske enklave Velika Hoča koji nastoje da i nekim konkretnim činom prikažu zahvalnost podizanja spomen-table u tom trenutku novopečenom Nobelovcu, koji je dosta toga učinio za njih. Osim o zdravorazumskoj i duboko ljudskoj i humanističkoj zahvalnosti, ovo je, kao i prethodni Radovanovićev film (Slučaj Makavejev ili Proces u bioskopskoj sali), velikim svojim idejniim delom i priča o usamljenosti i opipljivoj izolovanosti (novoformirane) manjine. Baš kao što se Dušan Makavejev, a što je temeljno ispraćeno u tom Radovanovićevom ostvarenju, borio protiv nadolazeće cenzure, daleko višeznačnije nego što je faktografski gledano sam taj konkretan slučaj bio, akteri i, zapravo, punokrvni i neosporni junaci Čekajući Handkea pokazuju vitalistički poriv za delanjem, pa bilo to i u krajnjim neuslovima života u enklavi, gde je čak i komunikacija sa obližnjim delovima Kosova i Metohije pod velikim znakom pitanja. Ovaj film je precizno postavljen a da pritom ne budi brze i prvoloptaške teze, i odsustvo onoga ko se željno iščekuje gotovo je pa opiljivo, pri čemu sam Handke nije puki predmet obožavanja, nego i idejno ovaploćenje poriva za normalizacijom takozvanog i samo strogo normalnog života u tim i takvim okolnostima.

Film krasi i naglašena likovnost, pa i liričnost (naglasimo tu zadivljujuće rečit, ali i poetičan segment gde vojne helikoptere vidimo kao odraz u mermeru porušenih nadgrobnih spomenika), a posebno je zanimljiv i ilustrativan u prikazu mnogo čime omeđene i određene svakodnevice. Kao potpuno izlišni čine se tekstualni natpisi koji nas upozoravaju na ionako očigledno smenjivanje godišnjih doba, a ima i izvesnih repetitivnosti bez kojih se takođe moglo (prizori pokušaja udarnog aktera da uspostavi telefonsku vezu sa saradnicima i “jatacima” na pomenutom naumu). Iako se Handkeovo odsustvo osetilo kao pretežak balast, i ovo je film zrelog autora kristalno jasne vizure i rešenosti da jezikom filma progovori o onome što ga očigledno ne samo na empatijskom nivou tišti i boli, a što bi, ne isključvo imajući nekakvu opštu humanističku dimenziju na pameti, trebalo da barem povremeno i makar samo pred bioskopskim platnom (i potonjim manjim ekranima, kada dođe i do očekivane televizijske distribucije) dotakne i nas, ipak dovoljno ušuškane u sigurnost većine. Već pominjani vitalizam (a jasno prikazan i viđen i u ranijem Radovanovićevom filmu Uz Fidela do kraja, kao, uostalom, i u filmovima tog autora s kraja prošlog veka) naprosto je viralan, i to onda biva i možda i nenadani dodatni ćar od ovog zdravog i pravog dokumentarnog ostvarenja.